Крваво сунце је најновији роман који је управо објавио овде Јо Несбø. Стиже након четири године и још треба да дође Краљевство (Краљевство), који је већ објављен у Норвешкој и другим земљама. Тада сам то могао прочитати и ово је била моја рецензија коју сам једва изменио после поновног читања. За оне који смо безусловни према Несбøу и читамо шта је од њега потребно. А за оне који немају.
Крваво сунце - Јо Несбø
Задржавам оригинални наслов, Поноћно сунце, овде промењена из разлога маркетинг и случајност са другом веома познатом сагом о вампирима. Али, искрено, не мислим да ће читаоци обојице бити збуњени оним што желе да прочитају.
Чињеница је да оригинални наслов тачно дефинише место, климу и непрекидни прелаз између таме и светлости које главни јунак чини, Јон Хансен —О Улф, како каже да се назива својим мало постигнутим изгледом невиног и неупућеног ловца - када долази у сићушни изгубљени град северно најсеверније од свих норти.
Тамо се упознаје и осећа уз мешавину ватре, ваздуха, вера, атеизам, фанатизам, злочин, страх, усамљеност, мрак са вечитом јасноћом тог поноћног сунца средином августа, кукавичлук, предаја, спасење, Амор у свим облицима, родитељство, губитак, бол, безнађе и нада. Овоме доприноси да заједница која насељава град је затворена колико и ултраконзервативни.
Хансен ће пронаћи Кнут, дечак од десет година, и његова мајка Леа, жена са личном причом пуном драме и изненађења.
То су рекли, али нису знали. Нико не зна. Ни ја, ни ти, ни свештеник, ни атеиста. Због тога имамо веру. Верујемо, јер је то боље него схватити да нас дубоко у себи чека само једна ствар, а то је мрак, хладноћа. Смрт.
La лет Хансеновом нигде такође није крај. Вратили смо се у 70с и одиграо је игру на Фисхерман, највећа велика власуља у мафији у Ослу (позната у Крв у снегу), и сада иду на то. Све због његове неспособности, тачније због његове неспособност да убије. Себе сматра кукавицом, а патетични губитник да је направио много грешака и кад стигне до тог места у близини Арктика, осети да је то можда његово последње бекство.
Su однос са херметичном популацијом, али посебно са малим и знатижељним Кнутом и његовом резервисаном, али интуитивном мајком, они ће га натерати да донети одлуку једном заувек. Или да одустати уопште.
Ево ме и волим те. Избаци ме ако мораш, ако можеш. Али ја вам пружам руке и ево срца које куца.
Тако да морамо Јо Несбø је дефинитивно постао врхунски романтик. Написао је кримић, да, али дубоко у себи он је тај, романтичар. Можда би то могло бити доба, потреба причајте краће и интимније приче можда за себе више него за читаоца (приповедач у првом лицу је идеалан за то) или да постане рефлексије свој о веровањима и осећањима. Понекад нам то треба и само узмемо познату причу и испричамо је на свој начин. А ми већ знамо какав је стил господина Несбøа.
С једне стране, на крају сам се бојао најгорег, али био сам изненађен да се то може догодити и после Крв у снегу. С друге стране, опет ме то изненадило капацитет читати једну ствар која онда постаје друга, неизвесност одржава се до последњег тренутка и тај гротескни додир (ко га је прочитао сетиће се те огромне и есхатолошке сцене у Ловци на главе) да овде више иде на шта горе у другој врло графичкој слици. Напомена: постоји сличан у филму Роб Рои.
Прочитао сам то је постало мекано, који воли прву особу криминалци са добром позадином, да је ово друго novelas превише су кратак o предвидљив или бајке без супстанце. А такође и на стабло Харри холе, који мисле да их, осим њихових прича, остало не убеђује (Макбет, Наследник…). И ја сам из Холе-а до сржи, али онај ко то пише је Несбø. И овде и у свом свом раду остаје чврст у свом критеријуму који понавља изнова и изнова: да су љубав и смрт основне теме на којима се све окреће.
Па шта ћу да радим? Волим. Током.