Виц Ецхегоиен. Интервју са аутором Ресуррецта

Виц ецхегоиен Рођен је у Мадриду и има мађарску крв. Ради као преводилац и тумач и живи између Мађарске, Беча и Брисела. Такође, пишите. Последњи роман који је објавио је Васкрсао. En ово интервју Прича нам о њој и другим темама. Хвала Вам много време посвећено служењу мени.

Виц Ецхегоиен — Интервју

• ACTUALIDAD LITERATURA: Ваш најновији роман је насловљен Васкрсао. Шта нам говорите о томе и одакле идеја?
  

ВИЦ ЕЦХЕГОИЕН: Кроз стотину стварних ликова, од краља до малог мајмуна, преко робова, затвореника, војника, проститутки, аристократа, монахиња и музичара, кажем вам шест сати троструке катастрофе (четири земљотреса, три цунамија и џиновски пожар) који је уништио Лисабон и део Португала и Шпаније 1. новембра 1755. годинебуквално из минута у минут.

Клица идеје настала је у лета из мог детињства en обала од Хуелва, где ми је пажњу привукло неколико напуклих зграда и кривих звоника услед те катастрофе: одлука да напишем роман настала је у сенци рушевина великог готички самостан Кармел, разорен земљотресима и пожаром, никада није обновљен и од тада је симбол Лисабона.   

• АЛ: Да ли се сећате неког свог првог читања? А прва прича коју сте написали?

И: Научио сам да читам када сам имао две године захваљујући дивној аргентинској епској песми у стиховима Мартин Фиерро, Хозеа Ернандеза, коју ми је мајка читала: прича о том усамљеном, грубом и храбром гаучо који губи све, осим храбрости и веома филозофског и мудрог става пред животним неуспесима, и даље је једна од мојих фаворити. 

Пре своје четири године ушао сам у цоро позориште Театро Цолон у Буенос Ајресу, где сам учествовао као син de Мадаме Буттерфли, једно од деце коју је прождирала вештица у Ивица и Марица и један од малих Цигана цармен. Дакле, прва прича коју сам написао, иако је се не сећам, сигурно је имала везе са једним од оних ликова и светова гејша, марципанске деце и шверцера, који су ми били стварнији од стварног живота у школи.

• АЛ: Главни писац? Можете одабрати више од једне и из свих епоха. 

И: Мој велики ујак Сандор Мараи (аутор Poslednji sastanak, међу десетинама других радова) је мој главни „компас” по нивоу, стилу и квалитету: ако једног дана дотакнем његово савршенство, макар на тренутак, бићу задовољан. Остали омиљени аутори су Ласло Пассутх (Бог кише плаче над Мексиком y природни господарпосебно), Фридрих Durrenmatt, Цхееп Бароја, Анаис Нин, Патрицк О'Бриан, Орасио Кирога, Алфонсина Сторни, Ким Невман и Елизабетх Ханд.

• АЛ: Који бисте лик у књизи волели да упознате и створите? 

И: Људи, или скоро: мазга, из циклуса Асимов фондације. Веома оригиналан, непредвидив, и чија нас двосмисленост подједнако фасцинира и одбија.

Не-људи: створење од Франкенстеин, који оличава сву величину и беду људског бића, и Сун-Лекс, стари хаски пас који води чопор који увлачи санке Зов дивљине, оф Џек Лондон, маестрално дефинисан у једној реченици: «Нисам ништа тражио. Ништа није дало. Нисам очекивао ништа."

• АЛ: Неке посебне навике или навике када је у питању писање или читање? 

И: Више волим тишинау природно светло, Увек пишем руком и без употребе придева, И Никада не читам или исправљам оно што сам написао: први нацрт је онај који мој агент добије, а онај који шаље уредницима. Ако не испадне онако како сам намеравао први пут, онда нема ревизије или промене да се то сачува: иде у канту, а ја почињем нову и другачију причу.

• АЛ: А ваше омиљено место и време за то? 

И: Од стране јутро, и било где је добро, све док је тихо, има удобну столицу и близу је а вентана. 

• АЛ: Постоје ли други жанрови који ти се свиђају?

И: Осим историјског романа, волим оно што зовем надреална сабласна дистопија, а већ сам написао два кратка романа за које сматрам да су најличнији.

• Шта сад читаш? А писање?

И: Читам неколико књига о историји Португала, посебно Салазарова дешавања током Другог светског рата. ја сам писање још једног историјског романа, потпуно другачији од претходна три по стилу, месту и времену (модернији).    

• АЛ: Шта мислите како је издавачка сцена и шта је одлучило да покушате да објавите?

И: Пошто већ 30 година живим ван Шпаније и познајем врло мало људи из тог круга, тог књижевног света чини ми се далеким а правила која поштују цотаррос, бестселери и награде су за мене мандарински кинески, па се бојим да не могу да коментаришем. Пишем од детињства и имам два писца у породици (са моје мађарске стране), тако да је било само питање времена да окушам срећу са агентом, али прво сам написао седам романа и чекао скоро 25 година пре него што сам осећао се довољно самопоуздано.

• АЛ: Да ли вам је тренутак кризе који доживљавамо тежак или ћете моћи задржати нешто позитивно за будуће приче?

И: Лично и професионално ми је тешко јер, бити тумач за међународне организације који се налази на оба краја Европе (Беч и Брисел), морам непрекидно путују одавде до тамо, а криза, пандемија и актуелни рат у Украјини директно утичу на мој рад. Такође, било каква ограничења путовања компликују мој породични и лични живот, јер моја породица живи раштркана по целом свету. Али све су то узроци више силе: морате их прихватити, прилагодити се што је више могуће, наставити да се усавршавам у мом раду и сваку прилику препознати и ухватити у ходу.

Често се каже да свака криза има прилику, и много пута је истина; али, уместо да се љутите или јадикујете, згодно је да се запитате: „Ок, појавио се овај проблем. Шта могу да урадим, овде и сада, краткорочно и средњерочно, да то превазиђем, избегнем или да се што боље снађем?"

Пошто у Шпанији скоро нико не може да живи од писања, а ми аутори ипак морамо да зарађујемо за живот неким другим послом, за писца (осим ако је бескућник и без здравља) ова криза је много подношљивија то, на пример, за издавача, агента или књижара, јер једино што нам нико не може одузети јесте управо оно што нас чини јединственим, и кључ за читаву књижевну смицалицу: инспирацију и дисциплину да се чак и посветимо ако само неколико минута дневно за измишљање и стварање ликова, прича и светова.