Фотографија: Краљевска шпанска академија
Валенсијански песник Францисцо Бринес је добио Награда Сервантес 2020, додељена јуче. Са 88 година и последњим представником генерације 50-их, освојио је најпрестижнију награду у шпанској књижевности. Ово је један избор песама изабран из свог дела да га почасти.
Францисцо Бринес
Рођен је у Олива 1932. Студирао је десно у Деусту, Валенсији и Саламанци, а такође Филозофија и слова у Мадриду. Припада другој послератној генерацији и са Цлаудиом Родригуезом и Јосеом Ангелом Валентеом, између осталих, познати су као Генерација 50-их. Био је читалац шпанске књижевности у Кембриџ и наставник шпанског језика у Оксфорд. А од 2001. јесте члан Краљевске шпанске академије.
Међу његовим делима су Жеравица, Речи у мрак o Јесен ружа. А друга признања су Национална награда за књижевност 1987. Национална награда за шпанска писма 1999. и Награда Реина Софиа за поезију у КСНУМКС.
Песме
О путовању аутомобилом
Виндовс одражава
ватра запада
а сива светлост плови
која је дошла с мора.
У мени жели да остане
дан који умире,
као да ја, кад га гледам,
могао да га спаси.
И ко је ту да ме гледа
и то ме може спасити.
Светлост је постала црна
а море је избрисано.
Тог лета моје младости
И шта је остало од тог старог лета
на обали Грчке?
Шта остаје у мени од јединог лета мог живота?
Кад бих могао да бирам између свега што сам доживео
негде и време које га везује,
његово чудесно друштво вуче ме тамо,
где је срећа била природни разлог за живот.
Искуство траје, попут затворене собе из детињства;
више нема сећања на узастопне дане
у овом осредњем низу година.
Данас живим овај недостатак,
а невоља обмане нека откупнина
то ми омогућава да и даље гледам свет
са потребном љубављу;
и тако спознајем себе достојног животног сна.
О ономе што је била срећа, о том месту среће,
похлепно пљачкајући
увек иста слика:
косу јој је покренуо ваздух,
и поглед у море.
Само тај равнодушни тренутак.
Запечаћен у њему, живот.
С ким ћу водити љубав
У овој чаши џина пијем
укрцани минута ноћи,
сушност музике и киселина
жеља тела. Само постоји,
где је лед одсутан, кристални
пиће и страх од самоће.
Вечерас неће бити плаћеника
друштво, или привидни гестови
топлина у топлој жељи. Далеко
је моја кућа данас, доћи ћу до ње
у пустом ранојутарњем светлу,
Свући ћу тело и у сенци
Морам да лажем стерилно време.
Срећан час се вратио. И нема ништа
већ светлост која пада на град
пре одласка поподне,
тишина у кући и, без прошлости
ни будућност, ја.
Моје тело, које је живело у времену
И то зна у пепелу, још није изгорело
до потрошње самог пепела,
и мирна сам са свиме што заборавим
и ценим заборав.
У миру и са свиме што сам волео
и да желим заборавити.
Срећан час се вратио.
То барем стигне
ноћу до осветљене луке.
Кад сам још увек живот
Живот ме окружује, као и тих година
већ изгубљен, са истим сјајем
вечног света. Посечена ружа
од мора, пала светла
воћњака, рика голубова
у ваздуху, живот око мене,
кад сам још увек живот.
Са истим сјајем и остарелим очима,
и уморна љубав.
Каква ће бити нада? Живи мирно;
и љубав, док је срце исцрпљено,
веран свет, мада кварљив.
Волећи сломљени животни сан
и, иако то није могло бити, не псујте
та древна заблуда вечног.
И сандук се теши, јер зна
да би свет могао бити лепа истина.