Естела Цхоцарро: Аутор црне серије у којој глуме Вицтор Иолди и Ребеца Турумбаи.
Имамо привилегију и задовољство имати данас на нашем блогу са Естела Цхоцарро, писац, аутор серија криминалистичких романа у којој глуме новинар Вицтор Иолди и уметничка стручњакиња Ребеца Турумбаи.
Намести Царцар, наварски град са нешто више од хиљаду становника, ову серију доноси роман злочина на сцену необично у жанру, сеоски, постижући домаћи ноир који је оригиналан, свеж, другачији и који привлачи читаоца.
Actualidad Literatura: Три романа објављена из Ваше крими серије, Следећи спровод биће ваш, Нико није умро у катедрали y Пољубићу те пре него што умрем. Кажете да вашу страст према књижевности потиче од оца, који вам је волео да прича легенде и приче које вам служе као инспирација. Како се те приче завршавају у серији кримића?
Естела Цхоцарро: Мој отац воли да прича приче о „својим временима“ и временима других који су живели пре њега. Неке од њих су једноставне анегдоте, али истина је да су ме ликови и заплети, или њихови делови, инспирисали, углавном када говорим о Царцару и његовом народу. Претпостављам да моја љубав према причању прича долази од њега.
АЛ: Жанр црнаца је у моди, али истина је да је то унутар жанрацрна река постоји много различитих врста романа. Шта читаоци могу пронаћи у вашим романима осим захватних истрага злочина?
ЕЦ: Све је више поџанрова унутар жанра црнаца, истина је. Моји романи би могли да се уклопе у Домаћи Ноир, Локални криминал, Рурални Ноир ... То су приче у којима глуме обични људи који у принципу не морају да истражују злочин, али који се околностима нађу у вртлогу који их на то наводи. Такође су углавном смештени у руралним областима у поређењу са традиционалним Црним романом који је урбан. Састав ликова је веома разнолик у погледу старости и порекла, и то ми се свиђа јер врло добро одражава глобализовани свет у коме се крећемо, али и мањи свет старијих људи који су увек живели у село.
АЛ: Ваши протагонисти, Вицтор Иолди и Ребецца Турумбаи, нису полицајци. Чак ни детективи. Одвајате се од уобичајених ликова шпанског црног жанра: полицајаца и цивилне страже. Шта за вас значи када успостављате случај да сте двојица истражитеља аматера?
ЕЦ: Осећам се много слободније, мање ограничено. Моји протагонисти немају обавезу да глуме, они то чине јер се с тим догађа нешто лично. Мислим да је мотивација и умешаност некога ко интервенише зато што има шта да изгуби или је лична мотивација занимљивија од оне која то ради јер је то њихова професија, бар ми је сугестивнија.
АЛ: Сви ваши романи смештени су делимично у Царцар, град у којем сте одрасли. Царцар има нешто више од хиљаду становника, а ви га откривате широм Шпаније. Да ли су места, улице, барови ... где постављате своје романе стварни? Како вас сада примају у вашем граду кад одете?
ЕЦ: Сва места која се појављују у књигама су стварна, па тако и презимена, изреке и песме, као и дух комшија. Истина је да идем врло често. Моји родитељи су одувек живели тамо и осећам се као још један, јер сам тамо рођен и одрастао. Људи су срећни што је град главни јунак романа, али понекад заборавим да имам страну писца и мислим да нема разлика у поступању након објављивања, осим када ми неко приђе да ме пита за посвету. или ми реците нешто о некој од књига, коју истовремено волим и што ме изненађује, јер како кажем, осећам се исто као и увек јер сам код куће.
Пољубићу вас пре него што умрем: Трећи роман у саги кримића смештен у најсеоскијој Навари.
АЛ: У вашем роману Пољубићу те пре него што умрем, ставили сте нас у потпуности у затвор, нови затвор Памплона, који се сматра једним од најлуксузнијих у Шпанији, где проналазимо силеџију са његовим послушницима који ради шта хоће, премлаћује, убија, па чак се и званичници усуђују да га додирну. Да ли је то стварност живота у затвору? Како се подудара са луксузом који јавно мњење претпоставља у затвору у Памплони?
ЕЦ: Као што ми је рекао директор, реч је о новом затвору који је свечано отворен у јеку економске кризе и то је био разлог зашто су неки детаљи виђени као прекомерни луксуз, док је у стварности затвор био сличан остатку из земље. Било је пуно контроверзи са затвореним базеном и плазма телевизорима, али истина је да је базен увек био празан и телевизори никада нису постављени. Сваки затвореник се мора обезбедити ако жели да гледа ТВ. Што се тиче затворског насилника, питање је моћи и у свим затворима постоје групе и вође. То је мања и опаснија верзија друштва у којем живимо.
АЛ: Ваш најновији роман, Пољубићу те пре него што умрем, објављен је прошле године, 2017. године, да ли је већ у току четврти? Да ли сте један од оних који следећи роман започињу чим се претходни заврши или вам треба време креативне регенерације?
ЕЦ: Када ћу те пољубити пре умирања, следећи је био прилично напредан, чим сам једном ставио тачку, убрзо је требало да пронађем другу причу која ме је заокупила, осећао сам се на неки начин као сироче. Међутим, верујем да је свака књига другачија и сваки тренутак од вас тражи нешто другачије. Моја четврта књига је већ испоручена издавачу (још нема датума објављивања) и имам идеју за следећу, али не журим толико да започнем писати као у прошлости.
АЛ: Књижевно пиратство: Платформа за нове писце да се јаве или непоправљива штета за књижевну продукцију? Да ли спречава писце да зарађују за живот продајући своје књиге?
ЕЦ: Сигуран сам да нема позитивне стране хаковања. То није платформа ни за кога јер би чим би нови пиратски аутор желео да наплати своје дело, престали да га читају. Људи који пиратишу то чине јер више воле да не троше новац на књиге све док постоје платформе које им их дају бесплатно. Ако особа не може да приушти да плати књигу двадесет евра, увек је може купити у џепу или дигиталној верзији, чак и сачекати дигиталну понуду и купити било који наслов од једног или два евра. Права је штета видети да неки читаоци не цене толико сати рада писаца, лектора, уредника итд. И пре свега огромној илузији коју стављамо у сваку књигу. Шта ако; Ко год пирати краде хлеб многим писцима који не добијају новац за свој рад и који су принуђени да имају други посао да би живели. То се у другим земљама не дешава.
АЛ: Упркос традиционалној слици затвореног писца, закључаног и без друштвене изложености, постоји нова генерација писаца који свакодневно твитују, а којима су друштвене мреже њихов комуникацијски прозор у свет. Какав је ваш однос са друштвеним мрежама?
ЕЦ: Веома сам Фацебоок, мада имам и Твиттер и Инстаграм, које користим мање. Нисам опседнут мрежама јер вас оне пуно упијају и могу вам украсти време за читање и писање ако нисте мало пажљиви. Мислим да је фантастично комуницирати са читаоцима, другим писцима, сазнати о публикацијама, фестивалима, наградама. Употребљени у одговарајућој мери, чине ми се врло корисни.
АЛ: Папир или дигитални формат?
ЕЦ: До сада, увек папир.
АЛ: Како је Естела у улози читатељке? Које су књиге у вашој библиотеци које поново прочитате и увек поново уживате као први пут? Било који аутор који вас занима, какав купујете једини који је објављен?
ЕЦ: Па, догодило ми се као и многим колегама писцима, да сада читам на други начин: обраћам велику пажњу на то како, ликове, ритам, трикове итд. На неки начин, изгубио сам свежину приликом читања, јер анализирам оно што сам прочитао, али неизбежно је да је то случај јер да бисте постали писац морате читати и учити из онога што други пишу. Књига коју сам прочитала неколико пута и увек се заљубим на исти начин је Ребецца, ауторке Дапхне ду Мауриер. Повремени класик за мене није прошао тест времена.
У последње време жудно читам Дениса Леханеа, а такође препоручујем било шта од Јоице Царол Оатес, Маргарет Атвоод и Сара Ватерс.
АЛ: На крају, молим вас да читаоцима пружите мало више себе: који су до сада били најпосебнији тренуци ваше књижевне каријере? Они које ћете рећи својим унуцима.
ЕЦ: У септембарском издању прошле године, часопис Куе Леер објавио је мој чланак под насловом: Локални криминал или отварање врата на терену, где сам говорио о различитим поџанровима који настају у оквиру крими романа. То је најпрестижнији књижевни часопис и био је то сјајан тренутак за мене. Али постоји још један узбудљивији тренутак; прво представљање моје прве књиге. Позивнице су биле распродате, а било је и оних који нису могли да уђу јер није било слободног простора. Било је много људи из Каркара који живе у Памплони, а неки су били старији људи који су се потрудили да присуствују. Било је и много анонимуса, што ме је такође изненадило јер сам била потпуно непозната. Било је нешто невероватно видети како се око XNUMX људи мобилизовало да ме слуша, мене: обичну особу која је само написала књигу. На првом представљању у Каркару, гледалиште је такође било мало и потписао сам више од стотину примерака. Осјећај да можете бити пророк у својој земљи је нешто изванредно.
Хвала ти, Естела Цхоцарро, Желим вам да и даље сакупљате успехе у сваком изазову који предузимате и да и даље доприносите многим сјајним романима. Заиста желимо да и даље уживамо у Вицтору Иолдију и Ребеци Турумбаи.