Фотографија: љубазношћу аутора
Луциа Цхацон је из Алмуњекара и студирао је превод и тумачење на Универзитету у Гранади. Деведесетих се преселио у Мадрид и пре нешто више од десет година желео је да преобрати своје хоби за шивење у свом начину живота отварањем блога и туторијал канала на Јутјубу. Прошле године је дао скок у књижевност и објавио свој први роман, седам игала за шивење. У овом интервју Говори нам о њој и многим другим стварима. Пуно вам захваљујем на издвојеном времену.
Луциа Цхацон — Интервју
- ACTUALIDAD LITERATURA: Ваш нови роман је седам игала за шивење. Шта нам говорите о томе и одакле идеја?
ЛУЦИА ЦХАЦОН: Одувек сам желела да напишем роман који би ми помогао да ухватим неке породичне приче да је желео да заувек остану. Поред тога, био сам веома заинтересован да причам о темама које деведесетих нису имале име или се о њима обично није причало, као нпр. сестринство, оснаживање женау ментално здравље, малтретирање рад...
Због мог рада као креатора дигиталног садржаја, најприродније је било да то радим у окружењу које ми је било познато и кроз које сам се удобно кретао. Зато се радња романа одвија у а шиваћа радионицагде се моји пријатељи састају седам женских главних улога. Све су оне веома различите жене једна од друге и то чини да се читаоци идентификују са некима од њих искуства деле или са сопственим виталним тренуцима. Током својих шивећих поподнева у Мадриду 1991. године, откривају нам епизоде његовог живота и стварање веза од дубоко пријатељство између њих.
- АЛ: Да ли се сећате неког свог првог читања? А прва прича коју сте написали?
ЦЛ: Мајка ми је читала приче на енглеском од малих ногу. Његова сестра нам их је послала из Енглеске. Из тих раних година сећам се авантура Нодди. Када сам већ читао, заиста сам уживао у књигама Пет и Пуцк. Између пријатеља смо их позајмљивали једни другима. Не сећам се прве приче коју сам написао, али се сећам првог пута објавили су ми приповетку у новинама. Било је то поводом доделе Цоца-Цола награда, у Дневник 16, још у години 1982.
- АЛ: Главни писац? Можете одабрати више од једне и из свих епоха.
ЦЛ: Алмудена Грандес, без оклевања. Да истакнем још неколико: Едуардо Мендоза, Луз Габас, Мариа Дуенас, Јуан Јосе Миллас, Роса Монтеро, Макимо Хуерта… Сигурно ми је оставио нешто.
- АЛ: Који бисте лик у књизи волели да упознате и створите?
ЦЛ: Ванземаљац који је тражио Гурба од Барселоне. Мислим да нам је хумор сличан и да бисмо се много смејали заједно. Волео бих да стварам цлаире рандал саге Оутландер од Диане Габалдон. Сматрам га фасцинантним ликом.
Обичаји и читања
- АЛ: Неке посебне навике или навике када је у питању писање или читање?
ЛЦ: Треба ми апсолутна тишина за обе активности. Тешко ми је да се концентришем и зато покушавам да се што више изолујем, посебно када пишем.
- АЛ: А ваше омиљено место и време за то?
ЛЦ: Пишем код куће у а хабитацион које сам за то омогућио. Са мог стола имам а веома леп поглед а то је увек инспиративно. Било који моменат је добро за писање, иако мислим да је поподневни боље ми пристају. Наравно, увек у пратњи шоље те.
- АЛ: Постоје ли други жанрови који ти се свиђају?
ЛЦ: Више волим романе из фантастике.
Читање и издаваштво
- АЛ: Шта сада читаш? А писање?
ЦЛ: крај забаве Нагоре Суарез, а трилер што ме изненађује. Ја сам уроњен у пишем свој други роман, каква соће после лета да наставак првих али независни један од другог. Живот се наставља на академији за шивење, ликови су еволуирали, а има много нових прича и ликова за које се надам да ће освојити моје читаоце.
- АЛ: Шта мислите како је издавачка сцена и шта је одлучило да покушате да објавите?
ЛЦ: Ја сам а управо стигао и не могу рећи да још увек имам визију издавачке сцене да бих вам дао чврсто мишљење. Волим да учим и откривам све што је у овом сектору и, по оно мало што знам о томе, до сада морам рећи да је број наслова који се објављују сваке године фасцинантан. То је изазов за сваког писца и ја волим изазове. Зато када се указала могућност објављивања романа нисам оклевао.
- АЛ: Да ли вам је тренутак кризе који доживљавамо тежак или ћете моћи задржати нешто позитивно за будуће приче?
ЛЦ: Да је свет савршен, можда не бисмо имали разлога да стварамо друге. По природи сам оптимиста и увек тражим добру страну ствари. Било би тужно да у свему што нам се дешава не можемо пронаћи нешто позитивно. Мислим да је то основа учења и само учећи растемо.