Густаво Адолфо Бекер (1836-1870) био је истакнути шпански писац у жанровима као што су поезија и нарација. Већина његових књижевних дела је уоквирена симболизмом и романтизмом. Бекерова постхумна слава учинила је неке од његових наслова најчитанијима на шпанском језику.
Примери носилаца ове јединствене популарности могу бити наслови: Риме и легенде —заједнички избор песама и приповедака— и Књижевна писма жени (КСНУМКС-КСНУМКС). Бекеров поетски рад је прекинут нешто веома обележено у време када су објављени: традиција прозаичних материјала интимне трансценденције. Исто тако, аутор је поништио своје текстове који су обележили обичај помпезних текстова.
Садржај Риме, збирка песама Густава Адолфа Бекера
Прво издање Риме Објављена је 1871. године након ауторове смрти. Наслов се сматра ремек-делом поезије XNUMX. века. —иако је било аутора који се нису слагали са овом концепцијом, као што је Нуњез де Арк—. Постоји неколико издања Риме, укључујући и ону која има само 76 песама.
У многим приликама, метрика и стил песама су иновативни за своје време. На исти начин, стихови су обично далеко од онога што је тада диктирала академија, што их чини слободним композицијама. Поетско дело које се бави овом антологијом — попут друге тзв Легенде— произилази из текста Књига о врапцима.
Густаво Адолфо Бекер: песме преузете из Риме
рима ИВ
Немојте рећи да је његово благо исцрпљено,
послови недостају, лира је утихнула:
Песника можда нема; али увек
биће поезије
Док таласи светлости до пољупца
тхроб лит;
док сунце поцепане облаке
ватре и злата вид;
све док ти ваздух у крилу носи
парфеми и хармоније;
све док је пролеће у свету,
биће поезије!
Докле год наука да открије не стигне
извори живота,
А у мору или на небу је понор
који се опире прорачуну;
док човечанство увек напредује,
не знам куда ходаш;
све док постоји мистерија за човека,
биће поезије!
Све док осећамо да је душа срећна
а да се усне не смеју;
док плаче а да плач не дође
замутити зеницу;
док се борба срца и главе наставља;
Све док постоје наде и сећања,
биће поезије!
Све док има очију које рефлектују
очи које их гледају;
док усна одговара уздишући
до усне која уздише;
све док могу да осете у пољупцу
две збуњене душе;
све док постоји лепа жена,
Биће поезије!
рима ВИ
Као поветарац који крв дише
на тамном пољу битке,
оптерећена мирисима и хармонијама
у тишини нејасне ноћи;
симбол бола и нежности,
О енглеском барду у ужасној драми,
слатка Офелија, изгубљени разум
брање цвећа и певање паса.
Рима КСЛВИ
Твој дах је дах цвећа
твој глас је од лабудова хармонија;
Твој изглед је сјај дана,
а боја руже је твоја боја.
Дајеш нови живот и наду
срцу за љубав већ мртву:
растеш из мог живота у пустињи
како цвет расте у риту.
рима ккив
Два црвена ватрена језика која
исти дебло повезан
прилази, а при љубљењу
чине један пламен.
Две ноте лауте
у исто време рука почиње,
а у свемиру се сусрећу
и складан загрљај.
Два таласа која се спајају
да умре на плажи
и да се при ломљењу крунишу
са сребрним перјем.
Два прашка паре то
из језера се дижу, а при
срести на небу
Они формирају бели облак.
Две идеје које ничу заједно,
два пољупца која истовремено експлодирају,
два одјека која су збуњена,
то су наше две душе.
Рхиме ЛКСКСКСИИИ
Жена ми је затровала душу
друга жена ми је отровала тело;
Ниједан од њих није дошао да ме тражи
Не жалим се ни на једног ни од другог.
Као што је свет округао
свет се котрља
Ако сутра, ваљање,
овај отров
отрови заузврат,
зашто ме оптуживати?
Могу ли дати више од тебе
су ми дали?
рима КСКСКСВИ
Ако наше туге у књизи
писала се историја
и брише се у нашим душама колико
избрисани у својим листовима;
И даље те толико волим
остављен на мојим грудима
твоји љубавни отисци тако дубоки, да
само ако избришеш једну,
Све сам их избрисао!
Рима ЛКСКСВИИ
Живот је сан
али грозничав сан који траје једну тачку;
када се пробуди,
Види се да је све сујета и дим...
Волео бих да је то био сан
дуго и веома дубоко
сан који ће трајати до смрти!...
Сањао бих своју и твоју љубав.
В рима
безимени дух,
неодредива суштина,
Живим са животом
без форми идеје.
Пливам у празнини
од сунца дрхтим у ломачи
лепршам у сенци
а ја са маглама лебдим.
Ја сам златна реса
са далеке звезде,
Ја сам са великог месеца
топло и спокојно светло.
Ја сам облак који гори
који таласа у заласку сунца;
Ја сам са звезде луталице
светлеће бдење
Ја сам снег на врховима,
Ја сам ватра у песку
плави талас у морима
а пена на обалама.
Ја сам нота на лаути,
парфем у љубичици,
цурење пламена у гробовима
а у рушевинама бршљан.
грмим у бујици,
и звижди у искри
и слеп у муњама
а ја урлам у олуји.
Смејем се у алкорима
шапутати у високој трави,
уздах у чистом таласу
а ја плачем у сувом листу.
таласам се са атомима
од дима који се диже
и до неба се полако диже
у огромној спирали
Ја у златним нитима
да инсекти висе
Стапам између дрвећа
у врелу дремку.
Трчим за нимфама
него у хладном потоку
кристалног тока
гола игра
Ја у коралној шуми, то
тепих бели бисери,
Јурим у океану
лаке најаде.
Ја, у конкавним пећинама,
где сунце никад не продире,
мешајући се са номима
Видим његово богатство.
тражим вековима
већ избрисани трагови,
а ја знам за те империје
од којих није остало ни име.
Настављам у брзој вртоглавици
светови који се окрећу,
а мој ученик обухвата
целокупно стварање.
Знам за те регионе
где гласине не допиру,
а где астро извештава
живота и даха чекају.
Ја сам изнад понора
мост који прелази;
Ја сам непозната размера
да се небо сједини са земљом.
Ја сам невидљиви
прстен који држи
свет облика
у свет идеја.
Ја сам, укратко, дух,
непозната суштина,
мистериозни мирис
чији је песник посуда.