21. октобра 1772 је рођен Самуел Таилор Цолеридге у Оттери Ст. Мари. Био је то енглески песник, критичар и филозоф један од зачетника романтизма У Енглеској. Нека од његових најпознатијих дела су Кубла кхан и Балада о старом морнару. Али било је много више песама. Данас их спашавам да се сетим.
Самуел Таилор Цолеридге
Цолеридге је имао строго основно образовање у интернату из Лондона и касније отишао на студије у Универзитет у Кембриџу. Није био добар студент, али био је повезан са важним песницима из чијег су пријатељства произашле прве публикације: Пад Робеспиерреа y Разне песме.
1798. а заједно са великим песником Виллиам Вордсвортх, допринео је еволуцији романтичарске ере у енглеској књижевности својим заједничко објављивање Лирске баладе, дело које је обележило почетак енглеског романтичног периода. На личну ноту, његов неузвраћена љубав Доротхи Вордсвортх, сестра његовог пријатеља, увек га је обележила у његовој визији љубави.
Још једно његово интересовање било је Филозофија и, привучена ликом кант, отишао је у Немачку где је продубио знање. Такође је живео у италиа за неко време. Вишеструки лични проблеми, укључујући брачне и болести као што су анксиозност и депресија, што га је навело да постане зависник од опијума и лауданума, одводили су га од породице. На крају се склонио у кућу пријатеља где је написао још дела попут Књижевна биографија o Сибилин одлази. Преминуо је у Лондону јула 1834.
Генерално, међутим, Цолеридге-ово дело враћа нас у прошлост, чини нас путовањем у неизвесну прошлост, а често и нестварну, што је једна од главних карактеристика романтизма као књижевног покрета. И могао је помешајте ту романтичну филозофију са другим људским нијансама и профани.
3 песама
Очајање
Најгоре што свет може исковати
Оно што равнодушни живот измишља,
Узнемирујуће шапатом
Молитва умирућих.
Размишљао сам о целини, цепајући се
У мом срцу интерес за живот,
Да се растворим и удаљим од својих нада,
Сад више ништа не остаје. Зашто онда живети?
Тај талац, којег свет држи заробљен
Дајући обећање да сам још увек жив
Та нада жене, чиста вера
У својој непокретној љубави, који је у мени прославио своје примирје
Са љубавном тиранијом, више их нема.
Где?
Шта могу да одговорим?
Отишли су! Требао бих разбити злогласни пакт,
Ова крвна веза која ме веже за себе!
У тишини морам то да урадим.
***
Мраз у поноћ
Мраз испуњава своју тајну канцеларију
без помоћи ветра. Сова се преврне
његов врисак у ноћи -чуј- неизмерно.
Сви одмарају и ја се томе предајем
усамљеност која подстиче делиријум.
Он је само поред мене, у својој колевци,
миран сан мога сина.
Тако је тихо! Толико да се руља
мисао са својом крајношћу и реткошћу
будите тихи. Море, брдо и гај,
поред овог града! Море, брдо и шума
са свакодневним животом,
нечујно попут снова! Плави пламен
још увек код куће, више не дрхти;
само та трака прекида смирење,
још увек млатарајући на огради.
Ваше померање у тишини ове сцене
даје сличност са мојим животом,
поприма пријатељски облик чији
крхка пламеница чини играчку
мисли и тумачи се
на свој начин за душу која тражи
у свему огледало самога себе.
***
Присуство љубави
И у најбучнијим сатима разума,
Још увек се чује непрестани шапат: волим те;
Једина утеха и монолог срца.
Обликујеш моју наду, заоденута у мени;
Водећи све моје лупање срца, тече у мом болу.
Лежиш у мојим многим мислима, попут светлости,
Као слатка светлост сумрака
Или ишчекивање летњег прекида у потоку,
Облаци се огледају у језеру.
И гледајући у небо које се надвија над вама,
Веома често благосливљам бога који ме натерао да те овако волим.