Једно време, биће Дон Мигел де Унамуно професор на Универзитету у Саламанци позвонио на врата своје куће и писац Отворио је врата и пронашао једног ученика којем је предавао пре њега, кога је позвао да уђе у кућу да прокоментарише шта га је тамо довело.
Једном у муцхацхоНе без муке, рекао јој је да мора да је замоли за помало посебну услугу.
Дечак му је дао до знања да нема појма испит грчког на који ће га сутрадан подредити и сам Унамуно, али да ће отац ученика тог дана отпутовати у град Саламанку са илузијом сведочења једног од синових испита на који је цела породица сматрала великим хеленистом.
Да не би разочарао и преварио оца, питао је младић Унамуно питати га за унапред договорену лекцију, како би могао добро изгледати оцу, а затим му поставити још пар питања на која неће одговорити како би учитељ ионако могао да му падне.
Унамуно је прихватио и на дан испита рекао је:
-Реци ми лекција седамнаест.
-Не знам, професор –Одговори дечак-.
Унамуно, неодлучан, одговори тихим гласом:
-Није ли то седамнаест?
И дечко, са тоталом искреност рекао је: