Леополдо Панеро Торбадо Умро је 27. августа 1962. Студирао је право на универзитетима у Ваљадолиду и Мадриду, где је дипломирао. Прве стихове објавио је у нови часопис, публикацију коју је основао и где је покренуо и друге. Касније је у Мадриду гајио пријатељство са Луисом Росалесом или Герардо диего међу другима. Међу његовим делима су Стихови Гуадарраме o искрена врата, већ на крају свог живота. А међу признањима која је добио је и премио Национална књижевност. Памтимо то са овим избор песама.
Леополдо Панеро — Избор песама
Мој син
Са моје старе обале, из вере коју осећам,
према првом светлу које чиста душа носи,
Идем с тобом, сине, спорим путем
ове љубави која у мени расте као кротко лудило.
Идем с тобом сине, поспано лудило
о мом телу, реч о мојој тихој дубини,
музика коју неко удара не знам где, на ветру,
Не знам где, сине мој, са моје мрачне обале.
Идем, ти ме одведи, поглед ми постане лаковјеран,
лагано ме гурате (скоро да осећам хладноћу);
позиваш ме у сенку која тоне у мом отиску,
Вучеш ме за руку ... И у твоје незнање верујем,
и твоја љубав ме је напустила без ичега,
страшно усамљен, не знам где, сине мој.
Сонет
Господе, стари балван отпада,
снажна љубав која се рађа мало по мало,
паузе. Срце, јадна будала,
плаче сам тихим гласом,
старог пртљажника који прави лошу кутију
смртни. Господе, додирујем храст у костима
поништено између мојих руку, и зазивам вас
у светој старости која пуца
његова племенита снага. Свака грана, у чвору,
То је било братство сокова и сви заједно
давали су срећну хладовину, добре обале.
Господе, секира зове глупи балван,
ударац по ударац и испуњен је питањима
срце човека где звучиш.
Меланхолија
Човек у сну хвата руку која му је пружена
анђео, скоро анђео. додирнути његово хладно месо,
и до дна душе. На колена, сиђи.
Хе хе. То је онај који се нада да ће нас водити сваки дан.
То је слатки дух срца, вилењак
наших јадних душа, је меланхолија.
То је шум шума где се шири ветар
говорећи нам исто као што би Бог говорио нама!
Анђео, скоро анђео. У грудима нашим моли се,
у нашим очима гледа и у нашој руци додирује;
и све је као магла благе туге,
и све је као пољубац близу наших уста,
и све је као анђео уморан од лепоте,
који носи ову тежину камена на леђима!
рецимо језиком
У овом крилном миру срца
хоризонт Кастиље почива,
и лет облака без обале
обична плава кротко.
Остају само светлост и изглед
удавши се за обострано чудо
са вреле жуте земље
и зеленило мирног храста.
Реците језиком срећу
нашег двоструког детињства, брате мој,
и слушај тишину која те именује!
Молитва да се чује из чисте воде,
мирисни шапат лета
а крило топола у хладу
Слепе руке
Игноришући свој живот
погођен светлошћу звезда,
као слепац који се пружа,
док ходате, руке у сенци,
сви ја, мој Христе,
цело моје срце, без умањења, цело,
девичански и даље, почива
у будућем животу, попут дрвета
почива на соку који га храни,
и цвета и озелени.
Свим мојим срцем, жеравицом од човека,
бескористан без Твоје љубави, без Тебе празан,
ноћу те тражи,
Осећам да те тражи, као слепац,
који се протеже при ходању пуним рукама
широка и радосна.
Песма са твојом понизношћу
како утолиш моју жеђ
са својим смирењем! Твоја рука
дрхти у мојим грудима
сенка бола, баш као птица
међу зеленим грањем, поред неба!
како приносиш мојим уснама
твојим смирењем светлост на челу
исто као снег на терену,
и утажиш моју жеђ што сам плакао
понизности, имајући те,
спава, као дете, у мом наручју!
У твом осмеху
Твој осмех почиње,
попут звука кише на прозорима.
Поподне вибрира на дну свежине,
и слатки мирис диже се са земље,
мирис сличан вашем осмеху,
већ помери свој осмех као врба
са ауром априла; кишне четке
нејасно пејзаж,
и твој осмех се губи изнутра,
а изнутра је избрисано и поништено,
и према души ме води,
из душе ми то доноси,
запањен, поред тебе.
Твој осмех већ гори међу мојим уснама,
и миришући у њој чиста сам земља,
већ лаган, већ свежина поподнева
где сунце поново сија и шареница,
мало померен ваздухом,
као да се твој осмех завршава
Оставивши своју лепоту међу дрвећем.
izvor: Сева Цити