Виллиам Бутлер Иеатс. 153 године великог ирског песника. 6 песама

Виллиам Бутлер Иеатс је један од највећих песника Русије Ирска а данас је његов рођендана. Такође је био драмски писац и једна од најрепрезентативнијих личности ирске књижевне ренесансе. Такође је био у политици и служио је као сенатор. 1923. добио је Нобелова награда за књижевност. Иди 4 његове песме за прославу његове годишњице.

Виллиам Бутлер Иеатс

Рођен Даблин, када је прочитао свој говор о прихватању Нобелове награде на Краљевској шведској академији Иеатс је то изјавио као застава ирског национализма и ирске културне независности. И то је да је мистични ореол који је окруживао овог аутора имао много везе са његовим интересовањем и похвалама које су га чиниле епска и келтска митологија њихове земље.

У ствари је имао контакт са езотеричност тог времена и био део тајног реда Златна зора, иако га је касније напустио. Основао Аббеи Тхеатре и Ирско национално позориште, коју је режирао током свог живота, инспирисан келтским традицијама и древним народним легендама.

Комби 6 његових песама сећати га се или га у раду представити неупућенима: Кад остариш, Ко је сањао да лепота пролази као сан?, Сећа се заборављене лепоте Прва љубав, Дајте вољеној неколико стихова y Вино улази у уста.

6 песама

Кад остариш

Кад остариш и сиви и уморан
и климајући главом уз ватру узми ову књигу,
и полако читајући сањајући о меком погледу
које су ваше очи некада имале, са њиховим дубоким сенкама;
колико су обожавали ваше тренутке радосне благодати,
и волели су твоју лепоту лажном или истинском љубављу;
али човек је волео ходочасничку душу у теби,
и волео туге твога променљивог лица.
И наслоњен на сјај трупца,
мрмљаш, помало тужан, како је љубав побегла,
како је лебдео далеко изнад планина,
и сакрио лице међу мноштво звезда.

***

Ко је сањао да лепота пролази као сан?

Ко је сањао да лепота пролази као сан?
За ове црвене усне, са свим њиховим уморним поносом,
већ толико тужно да није ни чудо што могу да предвиде,
Трои нам је оставио погребни и насилни бљесак,
а синови Усне напустили су нас.

Ми парадирамо, а ужурбани свет парадира са нама
Међу душама људи, који се опраштају и уступају своје место
попут бледих вода у њиховој леденој трци;
Под пролазним звездама, пена са неба,
настави да живиш ово усамљено лице.

Поклоните се, архангели, у свом суморном пребивалишту:
Пре него што си постојао и пре него што је неко срце откуцало,
пружена и љубазна стајала је крај његовог престола;
Лепота је свет учинила травнатом стазом
како би Она поставила лутајуће ноге.

***

Сећа се заборављене лепоте

Окружујући те у мом наручју,
Држим против свог срца ту лепоту
који је давно нестао са света:
поставили круне које су бацали краљеви
У сабласним бунарима војске које беже;
приче о љубави саткане свиленим нитима
сањарске даме, у тканинама
која је неговала мољца убицу:
руже изгубљених времена,
да су даме уплеле косу;
хладни љиљани кише које су девојке носиле
кроз тмурне свете ходнике,
где су се дизале магле тамјана
и да је само Бог размишљао:
пошто бледа прса, одложена рука,
Долазе нам из других земаља теже спавањем.
И кад уздишеш између пољубаца
Чујем како уздише и бела Лепотица
за онај час кад све
мора се конзумирати као роса.
Али пламен над пламеном и понор над понором,
и престо на престо и по у сновима,
одмарајући мачеве на гвозденим коленима,
нажалост они размишљају о великим усамљеним мистеријама.

***

Прва љубав

Иако је храњен, попут лутајућег месеца,
за бебу убица лепе,
мало је ходала, мало поцрвенела,
и зауставио се на мом путу,
све док нисам помислио да је њено тело
у њему се налазило живо, људско срце.

Али пошто га је моја рука додирнула
и нашао срце од камена,
Покушао сам многе ствари
и нико од њих није радио,
пошто она постаје луда
рука која путује на Месецу.

Насмешила се и тако ме трансформисала,
Постао сам неспособан
говорећи сам, брбљајући сам,
празнијим умом
да је небеско коло звезда
Кад месец лута

***

Дајте вољеној неколико стихова 

Причврстите косу златном укосницом,
и покупите те скитнице.
Замолио сам своје срце да направи ове јадне стихове:
радио је на њима дан за даном
тужна зграда лепоте
са остацима битака из других времена.

Само подизањем бисера из руке,
умотај своју дугу косу и уздахни,
срца мушкараца куцају и горе;
а пена као свећа на непрозирном песку
и звезде лебде небом росом,
они живе само да вам осветле стопе које пролазе.

***

Вино улази у уста 

Вино улази у уста
И љубав улази у очи;
То је све што заиста знамо
Пре него што остари и умре.
Па ставим чашу устима,
И гледам те и уздишем.