Песме Рубена Дарија

„Песме Рубен Дарио“ једно је од најчешћих претраживања на Гоогле-у, и није узалуд, талент овог песника био је озлоглашен. Писац је рођен у Метапи, Никарагва, 18. јануара 1867. У Латинској Америци постао је познат захваљујући својој поезији - таленту који је показивао од малих ногу - иако се истицао и као новинар и дипломата. Фелик Рубен Гарциа Сармиенто је његово пуно име; усвојио је презиме Дарио због чињенице да су чланови његове породице, „лос Дариос“, били познати на овај начин.

Хроничари указују на салвадорску Франциску Гавидију као један од њихових највећих утицаја, јер га је водило у прилагођавању француских александријских стихова метру шпанског. Истина је да специјалисте Рубен Дарио сматрају најистакнутијим представником књижевног модернизма на шпанском језику и његово име је међу великанима недавне латиноамеричке фантастике.

Јувентуд

Биографија аутора је врло обимна. Рубен је стекао хуманистичку обуку, био је страствени читатељ и презгодан писац. Са 14 година објавио је прве новине у новинама Леон; у тим првим песмама изражава своје независно и прогресивно гледиште, увек у корист демократије. 1882. године (у доби од 15 година) млади Рубен је први пут путовао у Салвадор, као штићеник дипломатске делегације.

Са 16 година већ је био сарадник у разним новинама у Манагуи. 1886. године преселио се у Чиле да би стекао новинарско искуство у штампаним медијима попут Време, Ла Либертад y Гласник; прва два из Сантиага и последња из Валпараисоа. У овој јужноамеричкој земљи упознао је Педра Балмацеду Тора, који га је упознао са највишим интелектуалним, политичким и друштвеним круговима нације који су оставили свој утицај на никарагванског песника.

У месту Валпараисо објављена је збирка песама Азул, коју су књижевни критичари ценили као полазну тачку модернизма. Поред тога, ово дело му даје довољно заслуга да постане дописник новина. Народ Буенос Аиреса. Затим је, између 1889. и 1892., наставио свој посао новинара и песника у неколико земаља Централне Америке.

Од 1892. служио је као члан никарагванске дипломатске делегације у Европи, у ИВ стогодишњици открића Америке. Била су то времена додира са боемским круговима Париза. Годину дана касније вратио се у Јужну Америку, остао је у Буенос Аиресу до 1896. године и тамо је објавио два своја посвећујућа дела - дефинишући модернизам на шпанском језику. Ретке y Профана проза и друге песме.

Бракови и дипломатски положаји

Љубавне везе и блиски породични нестанци обележили су већи део његове књижевне инспирације. Када је имао 23 године, Рубен Дарио се оженио Рафаелом Цонтрерас Цанас у Манагуи током јуна 1890. Годину дана касније родио се његов прворођени и 1893. године постао удовац јер је Цонтрерас умро након хируршке интервенције.

8. марта 1893. венчао се - присиљен, према писању хроника - са Росарио Емелином. Очигледно су Рубена Дариоа основала војна браћа његове супруге. Међутим, никарагвански песник искористио је свој боравак у Мадриду као дописник листа Буенос Аирес Ла Национ јер ће од 1898. године наизменично пребивати између Париза и Мадрида.

1900. упознао је Францисца Санцхез у шпанској престоници, неписмена жена сељачког порекла за коју се венчао цивилно и имао четворо деце (само је једно преживело, Рубен Дарио Санцхез, „Гуинцхо“). Песник га је научио да чита са својим пријатељима (који живе у Паризу) Амандом Нервом и Мануелом Мацхадом.

Током разних путовања кроз Шпанију своје утиске сакупљао је у књизи Савремена Шпанија. Хронике и књижевни портрети (1901). До тада је Рубен Дарио већ изазвао дивљење у истакнутим интелектуалцима, браниоцима модернизма у Шпанији, међу којима су били Јацинто Бенавенте, Јуан Рамон Јименез и Рамон Мариа дел Валле-Инцлан.

1903. именован је за конзула Никарагве у Паризу. Две године касније, учествовао је у саставу делегације задужене за решавање територијалног спора са Хондурасом. Такође, током 1905. године објавио је своју трећу главну књигу: Песме живота и наде, лабудови и друге песме.

После тога Рубен Дарио учествовао на Трећој свеамеричкој конференцији (1906) као секретар делегације Никарагве. 1907. године Емелина се појавила у Паризу захтевајући своја права као супруга. Тако се писац вратио у Никарагву како би поднео захтев за развод, али без успеха.

Последње године Рубена Дарија

Крајем 1907. именован је за дипломатског представника Никарагве у Мадриду влада Хуана Мануела Зелаие, захваљујући његовом репутацији песника у Америци и Европи. На тој је функцији био до 1909. После тога био је између 1910. и 1913. године на различитим положајима и службеним мисијама у разним земљама Латинске Америке.

У том периоду је објавио Живот Рубена Дариа написао је сам e Историја мојих књига, два аутобиографска текста од суштинског значаја за разумевање његовог живота и његове књижевне еволуције.

У Барселони је написао своју последњу трансцендентну збирку песама: Певам Аргентини и друге песме (КСНУМКС). Коначно, након кратке посете Гватемали, избијање Великог рата приморало га је да се врати у Никарагву, где је умро у Леону, 6. фебруара 1916. Имао је 59 година.

Анализа неких од најпознатијих песама Рубена Дариа

„Маргарита“ (Ин мемориам)

„Да ли се сећате да сте желели да будете Маргарита Гаутиер?

Утврђено у мом уму, ваше чудно лице је,

када смо вечерали заједно, на првом састанку,

У радосној ноћи која се више неће вратити

„Твоје гримизне усне проклете љубичасте

сркали су шампањац из слатке бакарате;

прсти су открили слатку Маргариту,

< > А знали сте да вас је већ обожавао!

„Касније, о, цвет хистерије! Плакао си и смејао се;

твоје пољупце и твоје сузе које сам имао у устима;

ваш смех, ваши мириси, ваше жалбе, били су моји.

"И у тужно поподне најслађих дана,

Смрт, љубоморна, да видим да ли ме волиш,

Као тратинчица љубави, осрамотила вас је! “.

Анализа

Ово је дело инспирисано љубављу и тугом због губитка вољене особе. Пронађен је у Профана проза и друге песме (1896). Сматра се једним од претходних текстова модернизма на шпанском језику, који се одликује културном свестраношћу, драгоценим језиком и формалношћу.

"Сонатина"

„Принцеза је тужна ... шта ће принцеза имати?

Уздах јој излази из уста јагоде,

који је изгубио смех, који је изгубио боју.

Принцеза је бледа у својој златној столици,

тастатура његовог златног тастера је тиха;

а у заборављеној вази цвет се онесвести.

„Врт насељава тријумф пауна.

Причљив, власник говори баналне ствари,

и, обучен у црвено, пируетује шалу.

Принцеза се не смеје, принцеза се не осећа

принцеза јури источним небом

вретенц лута из нејасне илузије.

Да ли мислите на принца Голконде или Кине,

или у коме се зауставио његов аргентински пловак

да из његових очију види сласт светлости

Или у краљу острва мирисних ружа,

или у оном ко је суверен над бистрим дијамантима,

или поносни власник бисера Хормуза?

"Ох! Јадна принцеза са ружичастим устима

жели да буде ластавица, жели да буде лептир,

имају лагана крила, под небом лете,

иди ка сунцу светлосном скалом зрака,

поздравите љиљане мајским стиховима,

или се изгуби у ветру на морској грмљавини.

"Не жели више ни палату, ни сребрни точак,

ни зачарани соко, ни гримизни шаљивац,

ни једногласни лабудови у азурном језеру.

А цвеће је тужно за цветом двора;

јасмин са истока, нелумбо са севера,

са западних далија и ружа са југа.

„Јадна принцеза са плавим очима! ...“.

Анализа

„Сонатина“ такође потиче из Профана проза. Демонстрира поезију савршеним метром, на иновативан начин да развијете свој аргумент, са великим детаљима о хроматским и сензорним елементима. Такође, у овој песми постоје грчко-латинске митолошке фигуре и класични француски версајски елементи који се користе као извори за саопштавање сопствених осећања. То је наративно дело са огромним емоционалним набојем, испричано из интимне и субјективне перспективе главне јунакиње, принцезе пуне туге.