Пре неколико минута био сам на мрежи тражећи оне изванредне вести да бисмо као књижевни блог требали коментарисати да или да. Случајно сам дошао до Либропатаса, сјајног блога који су покренула двојица љубитеља књижевности и који одлично послује.
Почео сам да истражујем неке од његових постова и пронашао сам чланке који су говорили о књигама које треба читати пре 30. године, књигама које смо сви читали као деца и сличним стварима. То ми је дало прилику да се запитам о чему желим данас да разговарам. Како да приступимо свим оним књигама које бисмо требали, требали или требали прочитати?
Тада сам се сетио неких интервјуа са писцима у којима су говорили о томе како приступају литератури. Обично је први контакт био преко мале или велике породичне библиотеке, у зависности од сваког случаја, а након тога је бубица за читање наставила да се храни у библиотеци.
Данас ћу признати нешто о себи што је дубоко контрадикторно: Ја сам библиотекарка и као дете никада нисам ишла у библиотеку. У ствари, мислим да сам први пут ишао у општинску библиотеку у средњој школи да бих радио часове. Имао бих око петнаест година.
Библиотека у мојој школи није била таква. У скупштинској сали биле су полице са књигама, где је два дана у недељи наставник, кад је напуштао школу, био да даје кредите. Деца су се гужвала около и нисам могао да останем јер сам морао да идем аутобусом, па га никада нисам искористио. Место се сећам као мрачно и са црвеним завесама, јер је било мало догађаја, а оно је улазило у импровизовано складиште.
Размишљајући о овом детињству и адолесценцији без библиотека ... како је могуће да је књижевност нешто толико важно у мом животу ако им заиста никада нисам имао приступ? Како ми се толико свиђа моја библиотечка професија ако је никада нисам користио док нисам започео факултет са 18 година?
Мој контакт са литературом дошао је захваљујући чињеници да је мој отац човек који чита и имам две старије сестре које су нашу малу породичну библиотеку храниле средњошколским читанкама и другим књигама личног укуса.
Као дете се сећам да сам читао и читао Мацхадоове песме из старе очеве књиге или да сам радознало гледао биографију Че Геваре.
Једину општинску библиотеку, у граду од 60.000 становника, имао је пола сата вожње аутомобилом, сат времена пешке. Куповина књига био је луксуз у породици с лабавом економијом попут моје, па чак и књижаре биле су једнако удаљене.
Увек кажем да сам страствен према читању јер сам одрастао гледајући људе како читају, а не зато што сам имао места у близини која су хранила моју читалачку радозналост.
Након што ово кажем, признајем да сам завидна када читам писце који кажу да су у библиотеку ишли као мали и да су прочитали све што дете треба да прочита. Пречитао сам се Супер лисица небројено пута јер друге нисам имао.
И суочен са овим искуством, запрепашћен сам изјавама попут изјава локалног политичара који је изјавио, а да то ни најмање није зацрвенио «како ће улагати новац у библиотеку кад је било људи који нису имали новца за јело«, одговор који је дала библиотекару на захтев за новцем за куповину књига за дечји одељак, који је био застарео и у јадном физичком стању.
Могла му је одговорити да, ако породица нема храну, а још мање за књиге и ту јавна библиотека може да интервенише тако да се то дете, јер је сиромашно, не осећа ускраћено за образовање и културу.
Али не, у многе општинске библиотеке библиотекари не шаљу, већ саветници за културу који долазе само да се сликају.
У изборној смо години и чекам да видим које политичке предлоге су странке предложиле за ревитализацију институције која је изузетно важна за друштво као што су библиотеке.
Истина је да их у њима сматрају као нешто у шта треба улагати у добрим временима, јер је увек добро отворити библиотеку, али то је непотребан трошак у кризним временима.
Укратко, хтео сам само да размислим о улози библиотеке у формирању одраслог читаоца.