Интервју са Виктором дел Арболом, Надалова награда 2016.

Поносни смо што имамо данас на нашем блогу са Победник са дрвета, Барселона, 1968, победник Награда Надал 2016 по Предвечерје скоро свега, Цхевалиер дес Артс ет дес леттерс од стране Владе Републике Француске, најпродаванији аутор као нпр Милион капи o Туга самураја.

Виктор дел Арбол чини крими роман више од жанра. Свака њихова прича је другачија, почињу од нуле, ништа није предвидљиво. Ниједан од његових романа вас не припрема за следећи. Изненађујуће, узбудљиво, један од оних писаца који хватају читаоца, који му онемогућавају да бира између својих дела јер је свако оставило дубок траг у његовом сећању.

Actualidad Literatura: Увек кажете да је ваша страст за књижевношћу настала у детињству, у библиотеци вашег комшилука у Барселони, где вас је мајка оставила са браћом док је ишла на посао: која је то књига која вас је навела да помислите „Кад порастем хоћу да будем писац"?

Виктор са дрвета: У свакој фази постојала је другачија, а неки од њих су превазишли генерацијске тренутке да би остали верни сапутници до краја мог живота. Од оних стрипова класика адаптираних од детињства до Цоетзееја, на мене су утицале књиге и аутори попут Стајнбека, Фокнера, Фичералда, Достојевског, Делиба, Матутеа, Малармеа, Лопеа... Мене је обележио Камијев Странац, као и Рукопис Гаврана Макса Оба, Сто година самоће Гарсије Маркеса, Људи од кукуруза Мигела Анхела Астуријаса... Да ли је постојала дефинитивна, не знам. Сви су ме позивали да пробам. Из емотивних разлога сећам се једног важног: „Реквијем за шпанског сељака“ од РЈ Сендера. Била је то награда за моју прву књижевну награду (са петнаест година) и у једном веома специфичном тренутку у адолесценцији схватио сам много када сам открио „Де Профундис“ Оскара Вајлда. Почео сам своје прве кораке одушевљен историјом и било је инспиративно читати књиге Пола Престона и Хјуа Томаса о Шпанском грађанском рату, или Хронику Индије Бартоломеа де лас Касаса. Сјајно сам се провео уз Фолеове књиге када још нисам написао Стубове земље, са Возкезом Фигуероом и његовим Туарегом, са Марсеом и његовим Ултимас Тардес цон Тереса... У сваком случају, оставимо то сада. 

АЛ: Цхевалиер дес Артс ет дес леттрес 2017. Награду делите са другим славним Шпанцима, као што су Кармен Маура која је део своје велике професионалне каријере развила на француској сцени, или Артуро Перес Реверте, и са личностима недавног књижевни роман, Боб Дилан, или да споменемо само неке Мерил Стрип, Клинт Иствуд, Шакира, Карлос Вивес... Да ли је Виктор дел Арбол модеран у Француској, једном од највећих тржишта црначких жанрова? Шта ова награда значи за вашу професионалну каријеру?

ВДА: Не волим да мислим да сам модни писац у Француској јер мода пролази и претпостављам да сви ми који се томе посветимо имамо вољу да трајемо. Напротив, оно што ме радује јесте да видим да неки од мојих радова постају део онога што зовемо „позадинске библиотеке“ и да се и даље читају упркос годинама. Чини ми се да је важно да се књига може читати ван времена у коме је написана и да буде актуелна. То их чини класицима.

Волео бих да верујем да ће ме то што ме француска влада прогласи за Цхевалиер дес Артс ет Леттрес учинити бољим писцем, али бојим се да то није случај. Прихватио сам ово признање са великом срећом, али знајући да туђа и моја мишљења нису нужно усклађена. Имена мојих предака која наводите сама за себе говоре о путањи и утицају који сам још далеко од остварења. Али то је свакако подстицај да се и даље труди. Мали део мене који не могу да угушим волео би да ово престижно признање мало омекша пут код куће, али се не надам. Морамо да наставимо.

АЛ: Писци мешају и врте своја сећања и приче које су чули да би креирали ликове и ситуације.Да ли вам је некадашња професија, искуство у Мососима, икада послужило као инспирација?

ВДА: Фабулација заснована на личном сећању је материјал на коме се заснива оно што пишем. Корен свега је ту, између набора прошлости која се инспирише, рекреира, деформише и изнова измишља. Животно искуство као Мосо део је те магме сећања и искустава. То је ту, између страница, мање-више евидентно, чак и мени. Моји страхови, моја открића, моја разочарања и моје дивљење. Део мог живота.

АЛ: Ноир жанр, али за разлику од већине аутора овог жанра, нема лика који се понавља, не наставља се, да ли постоји неко за кога сматрате да поново глуми у некој од ваших прича у будућности или ће свака почети од нуле? ?

ВДА: Можда ће једног дана неки доћи да остану, али до сада нисам осетио ту потребу. Она би требало да буде незабораван лик, способан да покаже све своје аспекте и своју еволуцију током година, као што Петра Деликадо може да уради, на пример, Алиша Г. Бартлет, којој се дивим.

АЛ: Много сјајних тренутака који покрећу и учвршћују вашу професионалну каријеру, као што је успех у Француској Туга самураја, или Надалову награду за Предвечерје скоро свега. За вас, као писца и као човека, који су посебни тренуци ваше професионалне каријере? Оне које ћеш рећи својим унуцима.

ВДА: Први пут када сам видео један од својих романа у књижарама („Тежина мртвих“), насловницу Ла Вангуардиа у Сант Јорди у којој сам се појавио поред Хуана Марсеа, једног од мојих референтних аутора, цигарету коју сам пушио рано ујутро Плаза после Надалове церемоније и остављен сам да размишљам о свом детињству, браћо моја. Али пре свега, мислим да ћу својим унуцима рећи да најбоље тек долази, и биће истина.

АЛ: Ваша последња књига, Изнад кише, објављена 2017, да ли већ постоји следећи пројекат? Да ли сте један од оних који започињу следећи роман чим се заврши претходни или вам је потребно мало времена за креативну регенерацију?

ВДА: Пустио сам да време пролази, иако идеје не долазе и не одлазе аутоматски. То је креативан процес и ја га не контролишем увек. Понекад док пишем постоје продори на друге територије који ме инспиришу, направим неке белешке и сачувам их да касније сазре. Понекад напишем неколико страница да видим да ли се осећам пријатно, да ли ради. Ако не, иди.

Радим на новој причи, у процесу документације и састављам структурни скелет, ликове... Биће дуг процес пре него што заправо почнем да пишем.

АЛ: Имате написан и необјављен роман, Понор снова, који је био финалиста награде Фернандо Лара 2008. Шта се догодило? Знамо да је то детективски роман. Да ли му није место на овом веома конкурентном тржишту или сте ви тај који више не жели да га нађе?

ВДА: Мислим да то није добар роман, иако је идеја да треба много рада и не желим да се враћам на тај корак да бих га прегледао. Можда једног дана.

АЛ: Има ли неких хобија или навика када пишете? Кажу да волиш да седиш и пишеш на тераси шанка испод куће... Можеш ли то и даље или те успех затвара код куће?

ВДА: Хахаха, да, још увек то радим. Понекад ми клијент приђе, поздрави ме или замоли да потпишем књигу, али они су љубазни људи и поштују приватност. Власници ме познају и не зезају се са мном чак и ако их замолим за латте свака два сата. Зими је то мало компликованије, али у питању је топло облачење. Волим да пишем на отвореним просторима, окружен стварима које се дешавају, са својим цигаретама, својим белешкама. У било које време и док се не осећам уморно.

АЛ: Некоме да покажеш свој рад пре него што га пустиш да угледа светло?

ВДА: Раније их је читала Лола, моја бивша партнерка. То ме је навело да видим веома занимљиве ствари које нисам схватао. Сада се обраћам свом уреднику или замолим своју жену да прочита нека појединачна поглавља да видим како прича дише. Али нико од њих није тако критичан као ја према себи. На крају крајева, знам шта предлажем и колико сам близу или далеко од тога да то постигнем.

АЛ: Како се ваши романи уклапају у данашње друштво? Када пишете, шта желите да читаоци запамте о вама? Које су вас теме које вас интересују изван историје која их покрива?

ВДА: Уклапају се у жељу за комбиновањем садржаја и континента. Актуелни, забаван, директан говор да се испричају уобичајене истине, сумње никада не дођу до плода и универзалне теме уметности, жеља да се удубимо у оно што јесмо и смисао свега овога што називамо постојањем. Занима ме изгубљено детињство, питање суровости и питање добра и зла.

Не знам шта ће читаоци памтити, не знам да ли ће се сетити нечега, да ли ћу ја проћи кроз што се толико ствари дешава а да нисам оставио ништа вредно.

Али увек замишљам да реч, пасус, књига могу да отворе врата некоме да уђе у себе и изађе са прегршт разрешених личних неизвесности.

АЛ: Нећу да тражим од вас да бирате између својих романа, али ћу вас замолити да нам отворите душу свог читаоца Које су књиге у вашој библиотеци најизношеније, оне које годинама пролазе и увек изнова читаш? Постоји ли неки аутор за који сте страствени, један од оних које купујете чим се објаве?

ВДА: Прочитао сам цео Делибов рад, добар део онога што је написано и објављено о Камију, много пута сам поново прочитао Ултимас афтерноонс цон Тереса. И читам шта објављује чим се појави у преводу Пола Остера и Куци. Са љубављу чувам антологију шпанске поезије са посебним местом за одређену песму Антонија Мачада.

АЛ: Сада када сте остварили сан сваког писца, а то је да живите од свог рада, да ли вас боли књижевна пиратерија?

ВДА:   Не само мени, већ свакоме ко заиста осећа да је било какав креативни израз свој. Постоје бесплатни начини за приступ читању без крађе: библиотеке, електронске књиге по сниженим ценама, књиге у меком повезу, позајмице, иницијативе за размену између појединаца. Међутим, више ме брине шта се крије иза непрозирног пословања илегалних преузимања. Данас знамо да иза овог лажног алтруизма стоје украдени милиони који поткопавају могућност да други аутори угледају светлост уз минималне гаранције луцидности и квалитета. Не знам како да квантификујем новчану вредност књиге, али знам колико је труда потребно да она стигне до читаоца, писаца, уредника, књижара, културног новинарства... Много је људи који су на крају оштећени тако да неколицина се може незаконито обогатити. То знамо годинама, видели смо на музичком тржишту. И незналица може да научи, али како да убедиш будалу? Јер је глупо не желети да се види да је ова стратегија дугорочно штетна за све.

АЛ: Ових дана када је одлазак Лоренца Силве са Твитера тема у тренду, не могу а да вас не питам: Какав је ваш однос са друштвеним мрежама? Да ли оне помажу писцу да остане у контакту са читаоцима или су џунгла која само одвлачи пажњу?

ВДА: Искрено, сваки пут мало даље. Иако нерадо одустајем јер сам имао сјајне сусрете и открића на друштвеним мрежама. Кључно је да задржите поштовање, потпуно исто као што бисте учинили да имате ту особу испред себе. Мреже су средство комуникације и размене које волим, али тролови побеђују у игри, нарциси, они који траже популарност само на ваш рачун, да привуку пажњу... То на крају буде исцрпљујуће и, изнад свега, обесхрабрујуће. Али ипак вреди.

АЛ: Папир или дигитални формат?

ВДА: Папер.

АЛ: За крај, као и увек, поставићу вам најинтимније питање које се може поставити писцу: Зашто пишете?

ВДА: Једног дана ћу знати. Или можда не желите да знате. Можда само желите да наставите то да радите.

Хвала Виктору дел Арболу, желим вам успех и даље и да нам дајете много величанствених романа.