Фотографија: Гиљермо Агире, Фејсбук профил.
Гуиллермо Агуирре Он је из Билбаа, али живи у Мадриду и ради као књижевни критичар, као и колумниста за Амбито Цултурал и координатор курсева у Хотелу Кафка. У овом опсежном интервју Он нам прича о Извесни рак, његов најновији роман и још много тога. Много вам захваљујем што сте ми посветили своје време, љубазност и пажњу.
Гиљермо Агире — Интервју
- ACTUALIDAD LITERATURA: Ваш најновији роман је насловљен извесни рак. Шта нам говорите о томе и одакле идеја?
Вилијам Агире: То је прича о а група адолесцената, од 12 до 18 година, и у Билбау крајем деведесетих, иако централна радња функционише углавном кроз једног од њих: Кангрехо. Они су, сви они, дечаци који напуштају школу и излазе на улицу. Имамо неуспех у једнаким деловима: сентиментални неуспех, неуспех образовања код куће и формалног образовања и на крају неуспех насиља као начина да се постигну ствари. Рекли су да је то роман оштар, бескомпромисан, насилан а такође и са одређеним смислом за хумор.
Намера је била да би могао боље да објасни оним адолесцентима који су ван лонца, њихове страсти, њихове мотивације, њихов начин размишљања, патње, а истовремено читаоца стављају мало на место друштва: шта ћемо са њима? Да ли их спасавамо, да ли их осуђујемо? Где да их ставимо? Сама идеја није толико настати, радије Био сам. Под да ли сам то мислио Био сам помало тинејџер, а када живите одређена искуства, чини се да је обавезно да им кажете ако сте у прилици.
У роману стварам а измишљени заплет око низа насиља и злочина то се није десило, или бар не мени, али коначна намера је да се из позадине разоткријем аспеката које знам из прве руке, и који оживе рад, који може разговарати лицем у лице са тинејџером са проблемима, родитељем са тинејџер са проблемима, или било који грађанин који је радознао за ову врсту случајева и адолесценцију на Б-страни, да тако кажем. Од оних који ходају дивљом страном живота.
- АЛ: Можете ли се вратити оној првој књизи коју сте прочитали? А прва прича коју сте написали?
ГА: Мислим да се радило о томе Ветар у врбама, или можда од Петар Пан. Бар су то биле прве књиге које сам прочитао без помоћи или без друштва, а које нису биле пуне слика. Не сећам се тачно својих година, али се сећам да сам их читао у другој соби другачијој од моје, дединој, да спавам ближе маминој соби (плашио сам се ноћу). Верујем да Управо из тог страха од ноћи и немогућности да се заспи толико се јавио апетит за читањем..
Отприлике у то време мора да сам прочитао и књигу под називом Момци из Пал Стреета, Ференца Молнара, наслов мање познат од претходних, о клинцима који се почетком XNUMX. године туку око пустара у комшилуку камењем. свиђа ми се. Можда и то има неке везе извесни рак: Фасцинација за таму, за насилнике, за антихероја је нешто што доводи Краба да се окупи са лошим момцима на дужности. Зато буди опрезан са оним стварима које су књижевне, јер и спасавају и осуђују.
У сваком случају, бавећи се другим питањем, прва прича који сам почео да пишем било је на дединој писаћој машини, са пола странице хрта. Била је то прича пуна правописних грешака у којој троје људи силазе у бунар и тамо проналазе нову цивилизацију у којој животиње причају и живе као ми и у којој се мушкарци понашају као кућни љубимци. Наравно да га никада нисам завршио, нити бих могао да кажем како се завршава, јер бих око девет година, или тако нешто, али он је још увек код куће. Понекад га нађем у фасцикли из детињства, па знам да постоји, или да је постојала.
- АЛ: Главни писац? Можете одабрати више од једне и из свих епоха.
ГА: Мислим да има превише времена да у сваком од њих имамо водећег писца. Ако желите испричаћу вам неке књиге из различитих периода које су ме мање-више обележиле: златног магарца, од Апулеја. Водич, El Адолпхе Бењамин Цонстант, Авантуре Хаклбери Фина o Моби Дицк… Са луталица, од Цолетте, већ бисмо ушли у XNUMX. век и тамо ствари почињу да се превише умножавају у односу на ауторе и ауторе који ми се свиђају или занимају: Форстер, Евелин Ваугху Дурас, Маргарет Иоурценар, сви Ротхови и, већ неко време Анние Ернаук или Вивиан Горник…има их превише у XNUMX. веку.
Главни писци: Лоренс Дарел, Ле Каре и Тери Прачет. Ништа нису слични осим у Енглезима, па чак ни у томе, јер је Дарел цео живот покушавао да уплаши Британце на основу егзотичних медитеранских насилника, али хеј. Они су међу мојим омиљеним писцима: први због језика, други због прича, трећи због хумора.
- АЛ: Који бисте лик у књизи волели да упознате и створите?
ГА: У извесној мери, на ово је сложено одговорити не враћајући се на претходне одговоре: ко не би желео да ствара Петар Пан? Или фантастична урнебесна жаба из Ветар у врбама? Мајка ми је дала име по лику из дечијих књига: Гуиллермо Бровн, или Наугхти, коју је креирао Рицхмал Цромптон. Ко не би желео да створи Вилијама Брауна?
Ја, ако морам некога да упознам, више волим неког од ликова из читања из детињства од госпође Бовари или не знам, него од Холдена Колфилда, на пример, оног са Ловац у житу… Пролазим поред те стене. Мора да је веома магично створити нешто што детету толико улази у главу. И већ речено, зашто их упознати? Оно што бих волео је да могу да будем ти ликови уз накнаду.
- АЛ: Неке посебне навике или навике када је у питању писање или читање?
ГА: Пишем напола стојећи, јер сам јако нервозан и много пушим. Читам и полу стојећи, по ходницима и тако даље. Понекад хулим када пишем, или бацам увреде у ништа. Опустите свој ум, то.
- АЛ: А ваше омиљено место и време за то?
ГА: Па, кад сам био млад, мислио сам да је јако добро писати ноћу, подло полупијано. Изгледало је лепо, али ниси написао ништа. Пре много година променио сам распоред. Пишем само ујутру (ако пишем, јер много одуговлачим), и ако је могуће узимање млеко обојено кафом. Да, ако то, поподне читам. Или не.
- АЛ: Постоје ли други жанрови који ти се свиђају?
ГА: Наравно. Не знам ни ја добро ког пола припада извесни рак, на пример, пошто, иако има много уличних романа и неке чудне ствари и мало прљавог реализма, има и много фантазије, јер главни лик (Краб) прештампа митологију о стварности Билбаа деведесетих година прошлог века. своју машту, па он школу види као средњовековни замак, или своје присуство у парковима штитећи своје као да је у старом Риму и да је Цезаров службеник. Ја густан неки историјски романиКао Ја, Цлаудио, и у том правцу.
Такође ми се свиђа цостумбриста готхиц фантаси, Схирлеи Јацксон ролл. Такође ми се свиђа, као што је раније видео Ле Царре, шпијунски жанр, (Препоручујем Кртица). Нешто мање ратни роман, али се мора прочитати бар једном Голи и мртви, из Маилера.
Једном ми се јако допало приче о пиратима или моруИ такође сам много читао. западни (Препоручујем Оаклеи Халл и МцЦартхи). На пример, у мом последњем роману, Небо које си нам обећао, покушао сам да доведем западњачки жанр у Шпанију осамдесетих, а у другом претходном роману, Леонардо, било је усред неверства једног пара данас пиратска прича. У сваком случају, волим да се играм са различитим жанровима и када пишем. То је нешто што радимо из забаве, ми који не зарађујемо у овој сапуници.
- АЛ: Шта сада читаш? А писање?
ГА: превише ствари одједном, јер отварам многе књиге, читам на суманут, неуредан, хаотичан начин. Сада имам у читању велики талас, Алберт Пијуан, ПА, Хуан Апарицио Белмонте, Донели сте ветар са собом, Наталиа Гарциа Фреире, остало је ваздух, Хуан Гомез Барцена и У ћелији је била свитац, Јулиа Виејо.
Разуме се да уз све ово што читам, плус промоцију извесни рак, тренутно не пишем ништа. У процесу сам пуштања идеја да се слегну, али се поигравам враћањем на модерни вестерн, овог пута радећи са фигуром Реднецк-а али у Кастиљи и Леону (постоје), или причом о шпијунима милеуриста, пријатељи, љубав и луда љубомора партнера. Мораће да се види.
- АЛ: Шта мислите како је издавачка сцена и шта је одлучило да покушате да објавите?
ГА: Па, када пишете желите да вас читају. Дакле, свако ко пише хоће да објављује, није толико да одлучује или не за то. Хајде, желиш да објављујеш без обзира какав је издавачки пејзаж. Уз то, каже се да је одувек била у кризи, али издавачка сцена не мора да буде ствар аутора, мислим, или бар не у вишку. Свака мала сова својој маслини. Од издавачке панораме коју брину издавачи, писци да пишу.
- АЛ: Да ли вам је тренутак кризе који доживљавамо тежак или ћете моћи задржати нешто позитивно за будуће приче?
ГА: У време кризе, издавачка сцена се помало дешава, зар не? Од 2008. године како идемо од једног до другог, изгледа да је криза увек била, хајде. Често то кажем писац је помало сведок света. Није дошао да то поправи, него да то погледа и исприча што боље може, тако да у проблемима увек постоји мамац за писање. Али постоји и извесна контрадикторност: јер писање, сукоб и недостатак су обично добра ствар, али када се заврше и пише се из даљине, већ има начина да се стави храна на сто и загреје се пинрелес.