Насловна фотографија, љубазношћу Доминга Буесе.
недеља Буеса има дугу историју у настава и ширење историје по позиву и послу. Са више од 60 објављених књига, овај историчар пише и романе и Поподне када је Сарагоса спалила То је његова последња титула. Заиста ценим што сте ми дали своје време за ово. интервју, први у овој новој години, где нам о свему по мало прича.
Доминго Буеса — Интервју
- ACTUALIDAD LITERATURA: Ви сте историчар са више од 60 објављених књига. Какав је био скок на роман?
ДОМИНГО БУЕСА: Две године ме је уредник Хавијер Лафуенте молио да му напишем роман да га уврстим у збирку Историја Арагона у роману, уредио Доце Роблес. На крају сам му обећао да ћу покушати али Нисам био убеђен да могу да испуним задатак, јер никада није написао роман и, штавише, имао је огромно поштовање према овом узбудљивом начину приближавања историје друштву.
Сећам се да сам тог лета почео да пишем роман о теми чију сам документацију опширно проучавао и чак објавио. И ту је дошло велико изненађење: не само да ми је то било могуће, већ ми је пружило и огромно задовољство. Био сам срећан што сам писао ту причу о истинитој причи, сати су пролазили без осећаја и догађај из 1634. године добија живот и виталност у том окружењу моје библиотеке. Ликови су се појавили на мом компјутеру и убрзо су ме одвели где су желели. Оно што се предвиђало као искушење постало је страст. Био је рођен Узеће Јацу у зору.
- АЛ: Поподне када је Сарагоса спалила То је други роман који имате. Шта нам кажете у њему и одакле идеја?
ДБ: Успех првог романа навео је нас и мог уредника да размислимо о стварању другог дела. И опет сам предложио тему, пошто разумем да треба романсирати оне теме и просторе историје које добро познајете. У овом случају, био сам страствен око фигуре Рамон Пињатели, велики просветљени човек из Сарагосе, а у тој средини је доживео и хлебни устанак, који су 1766. године брутално угушили борци. Кључ за разумевање како сам почео да размишљам о овом роману мора се наћи у две године рада које су ми биле потребне да саставим велику изложбу о Сарагоси просветитељства, под називом Страст за слободом. И то је оно што роман каже, страст за напретком просвећених људи који морају да живе устанак народа који нема хлеба и који једва плаћа високе кирије.
- АЛ: Можете ли да се вратите на прву књигу коју сте прочитали? А прва прича коју сте написали?
ДБ: Од малена сам заиста волео да читам, мислим да је то фундаментално и основа сваког личног пројекта. Прва књига коју се сећам да сам прочитала је дечје издање Лазарила де Тормеса, који ми је поклонио мој драги стриц Теодоро, брат мог деде. То је било откриће и са његових страница сам прешао на друге класичне књиге које су ми отвориле свет сугестија. И са овим утицајима сам почео да пишем прича из живота моје баке Долорес, за коју жалим да се изгубио у толиким доласцима и одласцима, у којима ме је занимао лик и његово виђење света око себе. Увек ми је било жао што сам изгубио ту породичну причу која је значила да морам да се суочим са задатком да опишем стварност, мада морам да признам да усред пандемије Одлучио сам да напишем мали и укусан роман под насловом Свештеник и учитељ, који се дешава 1936. године и укључује многе од оних ствари о којима ми је бака причала.
Препознајући успех овог романа, који је недељу дана након што је изашао у књижаре, морао да буде поново објављен, не смем да кријем да било је неуспехаНа пример, када сам почео роман о Рамиру ИИ који никада нисам завршио и чије не знам где је већ био оријентисан на свет архива и истраживања. Што никако не значи да се не може бити добар романописац и добар историчар и истраживач. Обојица раде са језиком и са способношћу – можда је то вештина – да разумеју шта нам документи сугеришу или говоре.
- АЛ: Главни писац? Можете одабрати више од једне и из свих епоха.
ДБ: Увек сам волео ту прозу Азорин кроз које осећате пределе Кастиље, чујете звона цркава градова који леже на сунцу, дирнути сте оном поподневном тишином са сиестом у бескрајној равници која је поставила пејзаж за Дон Кихота или Тереза од Исуса... И ја сам страствен за прозу Бецкуер у коме нам се предлаже свет маште, несигурности, страхова који спавају у нама, сећања која нас терају да путујемо у прошлост и начина на који су је живела најудаљенија села Монкаја.
Не престаје да ме узбуђује чистоћа Мацхадоовог језика, лепота речи као инструмента који сугерише осећања. И наравно да ми је то дивно. Платеро и ја, што није ништа друго до покушај да се што конкретније учини универзалним, да се тврдоћа свакодневице претвори у изврсну, да схватимо да нас најближа и најтоплија тишина може пратити.
Ја сам страствени читалац и уживајте у књигама, никад нисам престао да читам једну коју сам започео, иако како живот напредује схваташ да је време ограничено и да га мораш селективније користити.
- АЛ: Који лик у књизи бисте волели да упознате и створите?
ДБ: Као што сам управо рекао, свиђа ми се. Платеро и ја јер верујем да је то прозор у једноставност, у аутентичност људских бића. Речи се обликују на његовим страницама и све заједно су декларација мира са светом. Познајте Платера, посматрајте га, погледајте га. Волео бих да знам и креирам ликове неки романи Сендера, као Мосен Милан де Рекуием пор ун цампесино еспанол. И наравно војвода Орсини од Бомарзо.
- АЛ: Неки посебан хоби или навика када је у питању писање или читање?
ДБ: Тишина и спокој. Волим да ме окружује тишина јер ништа не би требало да вас одвуче на овом путовању у прошлост, јер када пишем ја сам у далеком веку и не могу да изађем из њега. Не чујем гласове из садашњости, нити гласан звук мобилног телефона који диктаторски задире у приватност. Волим да почнем да пишем на почетку и пратим редослед који ће роман имати, не волим скокове јер те ликови воде и путевима за које се ниси определио и на крају исправљаш пут из дана у дан. Као што рекох, иако размишљам о заплетима док шетам улицом, путујем док размишљам о пејзажу или само што не заспим. Увек пишем у тишини ноћи, а онда добијене странице прослеђујем жени и ћерки да их прочитају и дају предлоге из својих различитих углова. Важан је контрапункт стварности са емоцијом писца.
- АЛ: А ваше омиљено место и време за то?
ДБ: Волим да пишем у мојој библиотеци, на мом компјутеру, окружен мојим књигама на поду и са свеском – понекад великим празним дневним редом – у који сам записивао цео процес документовања догађаја који треба да буде фикционализован. На његовим страницама су референце урађених читања, описи ликова (онако како их ја замишљам), датуми у којима се крећемо поглавље по поглавље, заиста све. И Обично пишем ноћу, после поноћи и до раних јутарњих сати јер је најтише време, оно време у коме сам доживљај ноћи замагљује околину и омогућава вам да живите у другим временима, чак и ако је то само психолошка ствар. То је онај тренутак када затворите очи и прошетате Сарагосом 1766. или градом Хака у хладној зими 1634.
- АЛ: Постоје ли други жанрови који вам се свиђају?
ДБ: Волим да читам поезија, класична и модерна, која ме опушта и тера ме да сањам о сценаријима пуним живота. Уживам са енсаиос који нам омогућавају да се боље упознамо. Ја сам снажан бранилац читања локална историја, уз које много научиш, а ја сам такође страствен за иконографске трактате који те уче језику слике. Али, пре свега и још од младости сам открио Амаја или Баски у 8. векуЈа сам страствен за читање историјски роман.
- АЛ: Шта сад читаш? А писање?
ДБ: Волим да читам скоро све што ми падне у руке, али како старим и како сам наговестио Скрећем пажњу на оно што желим да прочитам, то ме занима, то ме учи, то ме тера да сањам. Нећу да наводим имена јер не волим да постављам приоритете, свако има свој допринос и интерес. Оно што је јасно јесте да волим да читам историјске романе, од којих у својој обимној библиотеци имам веома комплетан преглед онога што је објављено код нас. Тамо арагонских аутора не мањка чија дела читам чим могу, мада се осећам и почашћеним што могу да прочитам оригинале за које неки пријатељи траже да их прочитам пре уређивања.
И ако сада морам да причам о писању, заједно са конференцијама које волим да детаљно припремам или чланцима које не могу да одбијем, морам да се осврнем на два романа: један који сам завршио Портрет Гојине мајке а друга коју сам започео о бурним настанцима изградње катедрале у Јаци, у стварности, сукобу краља и његовог брата епископа, које је подстицала њихова сестра грофица Санча. То је фасцинантна прича јер се дубље сагледава како се уметност може рађати чак и у сучељавању и како лепота води ка уживању у сусрету. Мада ако будем искрен и откријем тајну, половично, рећи ћу вам да већ две године документујем и лети унапређујем писање роман о невероватних последњих пет дана живота једног арагонског краља, референца за европске монархе. Рекао бих вам да сам изузетно страствен према овој компанији.
- АЛ: И на крају, како мислите да ће се испричати овај кризни тренутак који доживљавамо? Да ли ће стварност наше историје увек надмашити фикцију?
ДБ: Сигурно многи наши романи из прошлости већ причају о тренуцима сличним онима које сада морамо да проживимо, са другим медијима и другим сценаријима, али не заборавимо да је људско биће исто и да има исте врлине и исте недостатке. А овај протагониста је онај који себе надмашује у својој друштвеној пројекцији са и против оних око себе, отварајући свет искустава која могу изгледати као фикција. Када пишем дијалоге свог романа о људској и интимној Гоји, који сам управо објавио, изненађен сам јер је много тога што геније сликарства каже врло прецизна процена и критика наше ситуације: губитак слободе, јаз између оних који владају и којима се влада, уживање које људска бића налазе у томе да друге пате, према својим могућностима... Историја нас увек учи јер има вокацију за будућност.
Ипак, морам да кажем да сам уверен да ће наше бити време о коме ће се писати узбудљиви романи који неће имати везе са данашњим писаним, јер анализа догађаја захтева временску перспективу. Љутња никада не би требало да носи перо које слика животне тренутке.