Гиоргос Сеферис Био је грчки песник, есејиста, дипломата и преводилац је рођен дана као данас од 1900. до Смирна. Био је први грчки писац који је добио награду Нобелова награда за књижевност који су му доделили 1963. У његовом сећању иде ово избор песама изабрани.
Гиоргос Сеферис
Гиоргиос Стилианоу Сефериадис, познатији као Гиоргос Сеферис, рођен је у Измиру, тада у Грчкој, а сада у Турској, 13. марта 1900. Био је песник, есејиста и дипломата. Свој укус за књижевност наследио је од оца и врло млад почео да пише поезију. Један од његових главних извора инспирације био је Одисеа Хомера.
Године 1925. ступио је у Дипломатски кор у којој је направио дугу каријеру са позицијама у Енглеској и Албанији. Током Другог светског рата живео је у избеглиштву. Осим што је 1963. добио Нобелову награду, био је лекар почасни од стране универзитета у Кембриџ, Оксфорд, Солун y Принцетон.
Изабране песме
Рима
Усне, чувари моје љубави која је изумирала
руке, кравате моје младости која је измицала
тен лица изгубљеног негде у природи
дрвеће… птице… игра…
Тело, црно грожђе жарког сунца
тело, сасуде мога богатства, куда идеш?
Дошло је време када се сумрак утопи
и умор ме осваја у потрази за тамом...
(Наш живот се смањује сваким даном.)
Чезнем
Нема боје, нема тела
ову љубав која лута
раштркано, препуно,
изнова и изнова расути,
ипак пулсира
у залогају јабуке,
у резу смокве,
у кестењастој трешњи,
у зрну грозда.
Толико се Афродите распршило кроз ваздух
учиниће те жедан и блед
на једна уста и друга уста
нема боје, нема тела.
равнотежа
Путовао сам, уморио сам се и мало писао
али сам много размишљао о повратку, четрдесет година.
Човек у свим годинама је дете:
нежност и бруталност колевке;
остало је ограничено морем, као обала,
на наш загрљај и на јеку нашег гласа.
лист тополе
Толико је задрхтала да ју је ветар одувао
толико је задрхтала како је ветар неће однети
далеко
море
далеко
острво на сунцу
а руке припијене за весла
умирући на видику луке
и затворене очи у морске анемоне.
Толико сам се тресла
Толико сам је тражио
у каналу дрвећа еукалиптуса
у пролеће и у јесен
у свим голим шумама
колико сам је тражио, Боже мој.
Немир
Да им утоли жеђ усне су се бориле
у потрази за свежом наводњаваном ливадом Евротаса
а ти галопирајући за својим хртом нису стигли до тебе
и зној дестилован са врхова груди твојих.
Станза
Одмах, долази из руке
коју сам толико волео,
дао си ми драгоцени домет у сумрак,
као црни голуб.
Очистио пут преда мном,
суптилна магла сна
у сумрак свете вечере...
Тренутачно, зрно песка
усамљен, ти који си заузео целину
трагични пешчани сат
неми, као након што је видео Хидру
у рајском врту.
Још мало и сунце ће стати...
Још мало и сунце ће стати.
духови зоре
дували су на суве шкољке;
три пута је птица трила три пута сама;
гуштер на белом камену
стоји мирно
гледајући нагорену траву
где је змија клизила.
Црно крило има дубоки зарез
горе у плавом своду -
погледај, отвориће се.
Тријумфални порођајни бол.
Епиграм
Мрља у зеленој боји која се суши
тихи стих без краја,
летњи вентилатор
који је пресекао густу топлоту;
појас који је остао у мојим рукама
кад је жеља прешла на другу обалу
- Ово могу да ти понудим, Персефоно,
смилуј се на мене и дај ми сат времена сна.
Извор: Тихи глас