Фотографија: Јосе Луис Гил Сото, ФБ профил.
Хозе Луис Гил Сото Он је из Бадахоса, од 1972. године, студирао је пољопривредно инжењерство на Универзитету у Леону, а докторирао је на Политехници у Мадриду и Универзитету у Екстремадури. Свој први роман објавио је тек 2008. Издаја краља, фикционализована биографија Мануела Годоја. Затим је следио са Брдо од белог камења o Дама из Сајгона. Последњи је насловљен Плаво дрво а у марту ће стићи Златне сузе. У овом интервју Он нам говори о свима њима и још много тога. Ценим ваше време и љубазност што сте ми служили.
Хозе Луис Гил Сото — Интервју
- ACTUALIDAD LITERATURA: Ваша најновија књига је насловљена Плаво дрво. Шта нам кажете о томе и одакле идеја?
ЈОСЕ ЛУИС ГИЛ СОТО: То је прича о граду принуђеном на егзодус, о његовим људима, о мајстору столару и његовом сину, о жени која чува велику тајну... Укратко, то је велика средњовековна авантура, забавна и емотивна чије су странице трајно изненађење. Идеја је дошла у фрагментима, изгубљено дете његовог оца, поновно окупљање, неко ко изгуби глас од емотивног шока. Они су састојци епске легенде која оставља траг.
- АЛ: А у марту објављујете свој нови роман, Златне сузе. Можете ли нам рећи нешто о њој?
ЈЛГС: Наравно. Из сеоске цркве нестаје огрлица. То је драгуљ Инка. Цивилна гарда отвара међународну операцију да га поврати. Верује се да је огрлица припадала благу Инка. И то благо има историју: освајање царства Инка до Пизарро.
Дакле, то је а роман испричан у два дела, који рекреира свет Инка, сусрет са Шпанцима, сукоб култура, љубав и рат. И, истовремено, у наше дане, а трилер, потрага за а самоцентричан лопов и заљубљеник у претколумбовску уметност.
- АЛ: Да ли се сећате неког свог првог читања? А прва прича коју сте написали?
ЈЛГС: Заправо, не бих могао да кажем која је прва књига коју сам прочитао, иако то увек кажем Мигуел Строгофф, од Жила Верна. Оно што ми је врло јасно је да је то било Начин, Мигел Делибес, онај који гурнуо ме дефинитивно читање.
Што се тиче прве приче коју сам написао... рекао бих да а Приповетка о животу на Марија Кири. Иако сам тек у свом првом роману, Издаја краља, у потпуности ушао у наратив.
- АЛ: Главни писац? Можете одабрати више од једне и из свих епоха.
ЈЛГС: Тхе реалистички роман, посебно руски, с Толстој до главе. И овде у Шпанији Делибес. То, чинећи огроман напор синтезе.
- АЛ: Који бисте лик у књизи волели да упознате и створите?
ЈЛГС: Волео бих да се упознам Данијел сова и желео би да створи Диего Алатристе већ Ана Карењина.
- АЛ: Неке посебне навике или навике када је у питању писање или читање?
ЈЛГС: Нема. Свестран сам, добро се прилагођавам сваком окружењу и никада не губим празнину. Наравно, имам предност: волим то писати пре дубоког пејзажа.
- АЛ: А ваше омиљено место и време за то?
ЈЛГС: У мом цаса, када сви спавају, без предрасуда о заласку сунца на пашњаку у Екстремадури.
- АЛ: Постоје ли други жанрови који ти се свиђају?
ЈЛГС: Тхе историјски роман добро документовано, и савремена приповест разноврсни (Барнес, О'Фарел, Винтерсон, Де Виган, Муњоз Молина, Ландеро…).
- Шта сад читаш? А писање?
ЈЛГС: Читам Оружје светлости, оф Санцхез Адалид, а пишем причу о неком ко је спасао многе животе (до сада могу да прочитам).
- АЛ: Шта мислите како је издавачка сцена и шта је одлучило да покушате да објавите?
ЈЛГС: Заправо Не знам како је издавачка сцена, надам се да уживате у добром здрављу и желим вам дуг живот.
Што се тиче онога што ме је навело да се одлучим за објављивање, то је било охрабрење оних који су прочитали мој први рукопис. Они су, много више од мене, веровали у моје могућности. Одатле пут препрека: издавачка кућа која се затворила, издавач који је отишао... све док се ствари дефинитивно нису исправиле да ме потпуно уведу у свет књижевности. Ево ме, хвала читаоцима, критичарима, издавачима, мом агенту, мојој породици, вама...
- АЛ: Да ли вам је тренутак кризе који доживљавамо тежак или ћете моћи задржати нешто позитивно за будуће приче?
ЈЛГС: По природи сам оптимиста и зато верујем да и у највећим недаћама има нечег доброг. Међутим, тешко ми је да видим било шта корисно у пандемији, без обзира на то што је свако од нас имао срећне тренутке, упркос свему.
Лично, иако сам уморан од ограничења, окрњених путовања и тренутака муке, нисам видео да је мој књижевни пут спутан или на било који начин оштећен. Настављам са истом илузијом и са бескрајном жељом, да, да упознам читаоце. Лепо пролеће долази.