Фотографија: Тереса Виејо. Љубазношћу Цоммуницатион Ингенуити.
A Тереса Виејо Позната је по својој професионалној каријери као новинар, али је такође писац стручних. Користи своје време између радија, телевизије, односа са својим читаоцима и више радионица и разговора. Поред тога, она је амбасадор добре воље за УНИЦЕФ-а и Фондација за жртве саобраћаја. Писао је есеје и романе са насловима као нпр Док пада киша o Сећање на воду, између осталих, и сада је представио Девојка која је хтела да зна све. У овом интервју Говори нам о њој и другим темама. Много вам захваљујем на пажњи и времену.
Тереса Виејо — Интервју
- ACTUALIDAD LITERATURA: Ваш најновији роман је насловљен Девојка која је хтела да зна све. Шта нам говорите о томе и одакле идеја?
ТЕРЕСА ОЛД: Девојка која је хтела да зна све није роман, већ а документарни рад око радозналости, тврђава за чије сам се истраживање специјализовао последњих година, такође преузимајући одговорност објављују његове предности и промовишу његову употребу на конференцијама и обукама. Ова књига је део процеса који ми причињава велику радост, а последња је почела моја докторска теза да подржи ову студију.
- АЛ: Можете ли се вратити оној првој књизи коју сте прочитали? А прва прича коју сте написали?
ТВ: Претпостављам да би то била копија саге о Пет, од Енид Блитон. Такође се посебно сећам Поллианна, Елеанор Х. Портер, јер ме њена срећна филозофија упркос тешкоћама које је лик доживљавао, много обележила. Касније, временом, у њему сам открио семе позитивне психологије коју сада практикујем. отприлике у то време Почео сам да пишем мистериозне приче, што није деловало баш уобичајено за девојчицу од дванаест, тринаест година, али, како рече Хуан Рулфо, „увек напишемо књигу коју бисмо желели да прочитамо“.
- АЛ: Главни писац? Можете одабрати више од једне и из свих епоха.
ТВ-: Педро Парамо, Ј. Рулфа је књига коју увек читам. Аутор ми се чини као изванредно биће по својој сложености. волим Гарсија Маркес, Ернесто Сабато и Елена Гаро; Бум романописци су ми помогли да растем као читалац. песме о Педро Салинас увек ме прате; савременик му, иако другог пола, био Дапхне ду Мауриер, чији ме заплети од почетка заводе, добар пример да умеш да будеш популаран и да одлично пишеш. и препоручујем да Олга Токарцзук за нешто слично, нобеловац чије књиге одмах плене. Едгар Аллан Пое између класика и Џојс Керол Оутс, савремена.
- АЛ: Који бисте лик у књизи волели да упознате и створите?
ТВ: Волео бих више од лика посетите било коју од поставки из романа Дафне ду Морије: Ребекина кућа, Јамаица Инн, фарма на којој живи рођака Рејчел...
- АЛ: Неке посебне навике или навике када је у питању писање или читање?
ТВ: Вау, толико! Сваки роман има своју палету арома, дакле Морам да пишем мирисним свећама или освеживачима ваздуха око мене. у мојој канцеларији Старим фотографијама стварам атмосферу својих ликова: тканине и хаљине које ће користити, куће у којима ће се радња одвијати, намештај и личне ствари сваке од њих, пејзажи локација... ако се нека радња одвија у граду, у стварном окружењу , Морам да пронађем мапу која Објасни како је било у време када се прича одвија. Фотографије његових зграда, реформи које су направљене након тога, итд.
На пример, током писања мог другог романа, Нека нас време нађе, усвојен мексички идиоми да их дам ликовима и навикао сам се на мексичку храну, удубивши се у њену културу. Обично кажем да је писање романа путовање: унутра, у време, до наших сопствених сећања и до колективног сећања. Поклон који свако од нас треба да поклони једни другима, бар једном у животу.
- АЛ: А ваше омиљено место и време за то?
ТВ: У мојој канцеларији, са пуно природно светло, и више волим да пишем по дану. Боље ујутру него касно поподне.
- АЛ: Постоје ли други жанрови који ти се свиђају?
ТВ: Генерално, волим сапунице са добрим садржајем Мистерија, али такође пролази кроз низове. На пример, последњих година више читам нефикцију: неуронаука, психологија, астрологија, лидерство и лични раст... и, међу мојим читањима, увек се ушуњају текстови о духовности.
- АЛ: Шта сада читаш? А писање?
ТВ: Веома је често да комбинујем неколико књига истовремено; у свој кофер за одмор ставио сам романе Хамнет, од Маггие О'Фаррелл, и Небо је плаво, земља је бела, Хироми Каваками (узгред, дивна књига), и есеји размислите поновоод Адама Гранта бити релациони, од Кенета Гергена и моћ радости, Фредериха Леноара (његова размишљања прилично одјекују). И баш данас сам добио Плавушу, од Керол Оутс, али за њених скоро 1.000 страница треба ми времена.
Што се писања тиче, ја сам завршавајући причу да сам наручен за компилацију. И роман ми се врти у глави.
- АЛ: Шта мислите како је издавачка сцена и шта је одлучило да покушате да објавите?
ТВ: У ствари, не знам шта да вам одговорим јер писање и објављивање за мене су повезани. Прву књигу сам објавио 2000. године и то је био резултат разговора које сам водио са својим издавачем; Увек сам одржавао течан контакт са својим уредницима, ценим њихов рад и њихов допринос, тако да је крајњи резултат обично збир неколико погледа током процеса креирања.
- АЛ: Да ли вам је тренутак кризе који доживљавамо тежак или ћете моћи задржати нешто позитивно за будуће приче?
ТВ: Свако доба има своју кризу, свој рат и своје духове, и људска бића морају научити да управљају њима. Немогуће је порећи тежину сценарија у којем се налазимо; али када пишете о другим историјским прекретницама то вам помаже да релативизујете и такође разумете. Не могу да замислим муке наших деда и бака који покушавају да пронађу неку нормалност током грађанског рата, а мртва природа је текла: деца су ишла у школу, људи су излазили, ишли у кафиће, заљубљивали се и женили. Сада млади људи емигрирају из економских разлога, а 1939. су побегли из политичких разлога. Неке чињенице се опасно приближавају, дакле да бисмо разумели шта доживљавамо требало би да прочитамо новију историју.