Фотографија: (ц) Мариола Диаз-Цано. Плажа Портомаиор. Буеу. Јужна обала ушћа Понтеведре.
Данас је Дан галицијске књижевности, али тренутне околности су одложиле његово обележавање као и многе друге ове године. Тхе Реал Ацадемиа Галега је одложио ванредну пленарну седницу за њега КСНУМКС Оцтобер. У том месецу планираним актима посвећен фероланском интелектуалцу Рицардо Царвалхо Цалеро. Али овде ћу направити селекција de поезија од 4 галицијска аутора: Цезар Антонио Молина, Бланка Андреу, Карлос Ороза y Мигуел Д'Орс.
Цесар Антонио Молина
Од Ла Цоруње је писац, преводилац, универзитетски професор, културни и политички менаџер који је био Министар културе између 2007. и 2009.
Ла соуфриере
Тресе се
Камење и пепео од прошлог јутра.
Врело блато. Котао. Море.
Сан у агонији звезданих огледала,
преломљених једра до раних поподневних сати.
Гласина о заштићеним уснама
не знајући кога да пољубим у овом месецу растанка.
А ускоро су се киша, ветар и град затресли
као зрно у кратерима наших досадних кућа.
Лет голуба висок до стотину метара,
рањени блистају у пепелу.
И већ зима очврснула од фумарола.
И речи праћене кипећим блатом
у напуштеним браздама мртвих река.
И цитаније се поново отварају за свеће.
А гејзири су се осветљавали као фонтане у боји.
И излаз пара који се оцртава хитношћу ноћне поште.
Бланца Андреу
Такође цорунеса, Францисцо Умбрал увео је у књижевне кругове који су обележили њену каријеру у поезија година 80, за коју је освојио неколико награда. Супруга Хуана Бенета, након што је удовио повукао се из јавног живота. Ово је његова најрепрезентативнија песма.
Моја љубав
Љубави моја, погледај ми витриол уста
и моје јонско грло кукута,
погледајте сломљену крилатицу која нема дом и угине
кроз Римбаудове пустиње мајчине душице,
гледај на дрвеће као на трзање живаца дана
плачући коса вода.
То је оно што видим у априлу,
такође у капели огледала видим ово,
и не могу да се сетим голубова који насељавају реч
Александрија
нити писати писма песнику Рилкеу.
Царлос Ороза
Де Луго, а покривен од недавно преминулог Луиса Едуарда Аутеа, Ороза је најстарији аутор и аутор најдужа путања изабрани у овом избору.
Онај који служи песму
Ни потврда
ни синтаксичка снага
ни глагол без кредита
Није ред или време оно што нам пружа задовољство
његова чистоћа
белина или црна која у море пројектује самогласнике без лирског садржаја
бесциљна вредност бесконачних стопа универзума који се конвергирају у речном завоју
пародија је облак
његова заслуга је пружена рука рука упућена у пакао
угрожена птица.
Мигуел Д'Орс
De Сантиаго де Цомпостела, редовни је професор шпанске књижевности на Универзитету у Гранади.
Објавио неке књиге о савременој шпанској поезији, са посебном пажњом на радити de Мануел Мацхадо.
Амандино
Волећи, Амандино, да си из Цорредоире,
како се вечерас враћа, са каквом магичном светлошћу,
ту дивљу купку и наше подвале
гола поред ливаде прошаране балегом,
и та твоја песма, дивљи пријатељу, седмогодишњи пиканти
- «Ај, ај, ај, благословен пијанац» -,
спуштајући се дубоким карбаллеирама
претеран, упоран и гол.
Од тог лета све је изгубљено
осим тог часа
дивно побуњенички.
После
ти си остао за свој свет, без календара;
Ушао сам у нетакнути мирис нових књига.
Од њих је потекао пут који -кругови, људи градови-
ме је довело до овога.
И сад кад размишљам о свом животу
и желим да вам дам милостињу,
Питам године
шта ће бити са тобом, Амандино, пријатељу лета;
шта ће бити са мном.