Још једна година Не дам четвртину страним бундевама. Нису сви они прибор за слепе мишеве, паучину и уклете куће које нападају продавнице и барове. Ни на школске забаве минијатурних вештица костима и духова (неки касније сањају ...). Не идем у корак са временом нити сам политички коректан јер сам остао с њим, са Дон Хуаном Тенориом. Са сада осрамоћеним (или реинтерпретираним) митом о најнезлогаснијој и најмодернијој лобањи, али и о најзаљубљенијим и откупљеним.

Дон Јосе Зоррилла написао своју причу у 1844, који вас је инспирисао Севиљски преварант из 1630, приписује се Тирсо де Молина. И то је оно што морате прочитати и посебно видети у овим предстојећим датумима. Знам да је моја борба изгубљена, али Трудићу се да се сваке године борим да бих јој и даље давао свој значај. Давно су то школарци морали научити и рецитовати. Сад ... сада је. Па, враћам се сваког краја октобра у гостионицу Лаурел и проналазим га како пише своје писмо. Су неки од његових незаборавних стихова.

ДОН ЈУАН

Како вриште ти проклети!

Али лоша муња ме сломи

да у закључењу писма

не плаћају скупо за своје вриске!

***

Овде је дон Јуан Тенорио

а за њега нема човека.

Од охоле принцезе

оном ко лови у лошем чамцу,

нема жене на коју се не претплатим,

и било која компанија покрива

ако је у злату или у вредности.

Потражите га побуњеници;

затворите играче;

који се хвали да га одсече,

Да видимо има ли некога ко га надмашује

у игри, у борби или у љубави.

***

Где год сам ишао

разлог зашто сам прегазио

врлина којој сам се подсмевао,

Ругао сам се правди

Већ сам продао жене.

Сишао сам у кабине,

Попео сам се до палата,

Попео сам се на клаустре

и свуда где сам отишао

горко сећање на мене.

***

Завапила сам до неба, а он ме није чуо.

Али ако ме врата затворе,

мојих корака на Земљи

одговори небо, а не ја.

***

Макни се, хињени камен!
Пусти, пусти ту руку
да има још последњег зрна
на сату мог живота.
Пусти то, ако је истина
него тачка скрушености
дај души спас
вечности,
Ја, свети Боже, верујем у тебе;
ако је то моје нечувено зло,
твоја милост је бескрајна ...
Господе помилуј ме!

Са ДОН ЛУИС-ом

ДОН ЛУИС

Богами си чудан човек!

Колико дана користиш

у свакој жени коју волиш?

ДОН ЈУАН

Одлазите из дана у години

међу којима се тамо налази.

Један који ће их натерати да се заљубе,

други да их узме,

други да их напусти,

два да их замене

и сат времена да их заборавим.

Уз ДОН ДИЕГО

ГОСПОДИН ДИЕГО

Убијеш ме ... Још ти опраштам

Божији на светом суду.

ДОН ЈУАН

Дугорочно си ме ставио.

(Иако ћу увек преферирати верзију Тирса де Молине у којој је Трицкстер рекао „Колико ми верујеш!“).

Са ДОНА ИНЕС

ДОН ЈУАН

Ах! Зар није истина, анђеле љубави,

да на овој осамљеној обали

најчишћи месец сија

и боље дишеш?

Ова аура која лута, испуњава

једноставних мириса

сељачког цвећа

Та пријатна обала избија:

та чиста и спокојна вода

то пролази без страха

рибарски чамац

који чека дан певања,

Зар није истина, голубице моја,

шта дишеш љубави

***

ГЂА ИНЕС:

Не знам ... Откад сам га видео,

Моја Бридгет и њено име

рекао си ми да имам тог човека

увек преда мном.

Свуда сам ометен

са твојим пријатним памћењем,

и ако га на тренутак изгубим,

у његовом сећању се повратим.

Не знам каква фасцинација

у мојим чулима то вежба,

то ме увек изврће према њему

ум и срце:

и овде и у ораторијуму

и свуда упозоравам

то размишљање забавља […].

***

ГЂА ИНЕС:

Умукни, забога, о, дон Хуан!

да нећу моћи да се одупрем

дуго времена без умирања

па се никад нисам осећао жељно.

Ах! Ћути из саосећања,

да ми се чини да те слушам

да ми мозак полуди

срце ми гори.

Ах! Дао си ми да пијем

паклени филтер, без сумње,

то вам помаже да се предате

врлина жена […].

ДОН ЈУАН:

Душа моја! Та реч

моје биће мења начин,

шта могу да урадим

док ми се Еден не отвори.

Није, Дона Инес, Сатана

ко ставља ову љубав у мене;

је Бог који жели за вас

освоји ме за Њега можда.

Не, љубав која је данас драгоцена

у мом смртном срцу

то није земаљска љубав

попут оне коју сам до сада осећао;

не она пролазна искра

да се сваки налет угаси;

То је ватра која се прогута

колико види, неизмерно, прождрљиво.

Одбаците своју анксиозност

лепа дона Инес,

јер се осећам у твојим ногама

још увек способан за врлину.

Да, ићи ћу са поносом на сеџду

пред добрим заповедником,

или ће ми дати твоју љубав,

или ће морати да ме убије.

***