Испуњени су данас 19 година након смрти једног од највећих шпанских песника, Рафаел Алберти. 28. октобра 1999, овај песник и такође драмски писац напустио је привезишта, члан Генерације од 27. Сматран је једним од најрепрезентативнијих писаца онога што је у првој трећини XNUMX. века постало познато као сребрно доба шпанске књижевности. Данас Истичем ове 5 песме да га памте.
Рафаел Алберти
Алберти је рођен у Ел Пуерто де Санта Мариа 16. децембра 1902. и умрла у истом граду. У 15 је отишао у Мадрид и од тада тамо живео. Када отац му је умро 1920. чињеница која га је посебно обележила, почео писати поезију. И док се откривао као песник, упознао је целину генерације младих људи бистрих попут њега који би чинили једног од најрепрезентативнијих и најутицајнијих у читавом шпанском двадесетом веку. Била КСНУМКС а међу њима је било Федерико Гарсија Лорка, Педро Салинас или Висенте Алеиксандре.
Када Грађански рат идеолошки се позиционирао кроз Савез антифашистичких интелектуалаца. После сукоба, отишао у изгнанство и живео је у разним деловима света, од Париза до Буенос Аиреса.
Што се тиче његовог рада, Био је аутор дуге листе збирки песама, укључујући и његово познанство Морнар на копну, који је победио у Национална награда за поезију, Дух прогања Европу, Насмеши се Кина, На анђеле o Песме за Алтаир.
5 песама
Шта сам ти оставио
Оставио сам своје шуме за тебе, мој губитак
грове, моји непроспавани пси,
моје капиталне године прогнане
скоро до зиме живота.
Оставио сам шејк, оставио сам шејк,
пламен неугашених пожара,
Оставио сам своју сенку у очајном
крваре очи растанка.
Оставио сам тужне голубове поред реке
коњи на сунчаном песку,
Престао сам мирисати море, престао сам да те виђам.
Оставио сам ти све што је било моје.
Дај ми те, Рим, у замену за моје туге,
колико сам оставио да те имам.
***
У Гарциласо де ла Вега
... Испред времена и скоро у резаном цвету.
Г. ДЕ ЛА В.
Видели бисте како бршљан плаче кад је најтужнија вода целу ноћ бдела над ионако бездушном кацигом,
умирућем шлему на ружи рођеној у магли која спава огледала замкова
у том часу када се најсуше туберозе сјећају свог живота када виде мртве љубичице како напуштају своје кутије
а лутње се утопе газећи се.
Тачно је да су јаме измислиле сан и духове.
Не знам како изгледа тај непокретни празни оклоп на бојним зубима.
Како постоје светла која тако брзо објављују агонију мачева
ако мислите да љиљан чувају лишће које траје много дуже?
Живјети мало и плакати судбина је снијега који погреши пут.
На југу је хладна птица увек исечена готово у цвету.
***
Са
Испловит ћу у зору из луке,
према Палос де Могуер,
на чамцу без весла.
Ноћу, сам, на море!
и са ветром и с тобом!
Са црном брадом
Брадат сам.
***
Добри анђео
Дошла је она коју сам желео
онај кога сам назвао.
Не онај који мете небо без одбране.
звезде без колиба,
месеци без земље,
снег.
Снег тих падова руке,
име,
Сан,
Предња страна.
Не онај ко му је до косе
везана смрт.
Ону коју сам желео.
Без гребања ваздуха,
без повређивања лишћа или померања кристала.
Онај који до своје косе
везао тишину.
Јер без да ме повредиш,
ископа ми обалу слатке светлости у прса
и учини моју душу пловном.
***
Море
Море. Море.
Море. Само море!
Зашто си ме довео, оче,
у град, ка граду?
Зашто си ме ископао?
са мора?
У сновима плимни талас
вуче ме за срце;
Волео бих да га узмем.
Оче зашто си ме довео
овде? Стењајући да видим море,
мали морнар на копну
подигни ову тужаљку у ваздух:
О моја морнарска блуза;
ветар га је увек надувао
уочавање лукобрана!