Артур Рембо је рођен дана као данас Цхарлевилле, Француска, год 1854. Највиши представник симболика деветнаестог века и један од оних проклетих и изванредних песника који су водили живот толико интензиван колико му је било суђено да траје премало. Прво што сам прочитао о Римбауду била је његова песма Комода, која ми је привукла пажњу управо зато што ме је подсетила на ону која је била у кући мојих бака и дека, такође изрезбарену и евоцирајућу од хиљаду ствари и прича, баш онако како их је написао. Дакле, за прославу те нове годишњице његовог рођења изабрао сам прву од неколико више. Али све о овом француском песнику, извештачу, фотографу и генију заслужује да се прочита пажљиво и уживајте у њему са задовољством.
Неке песме
Комода
Велики резбарени креденц - тамни храст
зрачи добротом старог, тако старог;
Отворено је, а дно му се слива, попут старог вина,
мрачни таласи опсесивних арома.
Спакован, то је гужва старих антиквитета,
мирисне и жуте чаршаве, крпе
жена и деце, наборана чипка,
Бакини шал са насликаним змајевима.
У њему бисмо нашли медаљоне и врхунце
бела или плава коса, портрети, суво цвеће
чији се мирис са мирисом плодова меша.
Ох, стари креденче, колико прича знаш!
и желели бисте да их избројите, дакле, несигурни, шкрипите
Кад се ваша црна врата полако отворе
***
Повјетарац
У вашем повлачењу за памук,
са меким дахом, аура спава:
у свом гнезду свиле и вуне,
весела аура браде
Када аура подигне крило,
у вашем повлачењу памука
а цвет га зове
дах му је зрео плод.
Ох, суштинска аура!
Ох, суштина љубави!
Од росе обрисане,
како ми добро мирише у зору!
Исусе, Јосифе, Исусе, Марије.
То је попут крила јастреба
која напада, спава и умирује
оном ко заспи у молитви.
***
Сензација
Отићи ћу кад вече запева, плаво, лети,
рањен житом, да крочи на ливаду;
сањар, осетићу његову свежину на својим биљкама
И пустићу ветар да ми опере главу
Без говора, без размишљања, проћи ћу стазама:
али у души ће ми порасти љубав без граница.
Отићи ћу, срећан, као са девојком,
Кроз поља, докле циган лута.
***
Пронашли смо га поново!
Пронашли смо га поново!
Шта? Вечност.
То је мешовито море
са сунцем.
Моја вечна душа,
испуни своје обећање
упркос усамљеној ноћи
а дан у пламену.
Па пустиш
људских послова,
Од једноставних импулса!
Летиш према ...
Никад се не надај,
нема истока.
Наука и стрпљење.
Мучење је сигурно.
Нема сутра
сатенски жар,
твој жар
то је дужност.
Пронашли смо га поново!
- Шта? - - Вечност.
То је мешовито море
са сунцем.
***
Зар не замишљаш
Не можеш да замислиш зашто умирем од љубави?
Цвет ми каже: Здраво! Добро јутро, птице.
Стигло је пролеће, сладост анђеоска.
Зар не можете да погодите зашто кипим од пијанства!
Слатки анђео мог креветића, анђео моје баке,
Зар не можете да претпоставите да се претварам у птицу
да моја лира бије и да ми крила туку
као ластавица?
***
Зло
Док црвена грла гелера
звижде преко неба плавог, дан за даном,
и то, гримизно или зелено, близу краља који се смеје
батаљони тону да се ватра масовно запали;
док необуздано лудило слама
и претвара хиљаду људи у малч за пушење;
Јадни мртви! потонуо лети, у трави,
у твојој радости, Натура, што си их створио светима,
Постоји Бог који се смеје у дамасту
од олтара, до тамјана, до златних чаша,
која се љуља у Хосани слатко заспи.
Али запањило се када су мајке помазале
на муке и који плачу под црним капама
Нуди му очаво умотан у марамицу.