Fotografija: Juanjo Braulio, Twitter profil.
Juanjo Braulio On je iz Valensije, od 72. godine i radi kao novinar. 2015. objavio je svoj prvi roman pod nazivom El silencio del Pantano s kojim je bio vrlo uspješan i koji je nedavno prilagođen cine. Njegov drugi roman izašao je 2017. i sada je Prljav i zao. U ovom intervju On nam govori o njima i još mnogo toga. Zaista cijenim vaše posvećeno vrijeme i ljubaznost.
Juanjo Braulio — Intervju
- ACTUALIDAD LITERATURA: Sa svojim prvim romanom, El silencio del Pantano, vrlo uspješno ste debitovali 2015. godine i snimljen je film, a drugi jeste Prljav i zao. Jeste li očekivali dobar prijem u književnom svijetu?
JUL BRAULIO: Lagao bih kad bih rekao da. Evidentno je da se piše da bi se čitalo i da tako nešto radi što veći broj ljudi. Međutim, odgovor kritičara i javnosti nadmašio sva očekivanja o čemu sam razmišljao. El silencio del Pantano Bio je to, pored mog prvog romana, izazov koji sam sebi postavila da li ću to moći, jer sam tada pisao u medijima više od dvadeset godina, ali Nikada nisam prihvatio izazov ove veličine jer je mnogo drugačije pisati vijesti, izvještaje ili intervjue od romana koji ne zahtijeva samo druge kodove, već i druge načine.
- AL: Možete li se sjetiti nekog od svojih prvih čitanja? A prva priča koju ste napisali?
JB: Ja sam proždrljiv čitač od svoje šeste godine, tako da mi je veoma teško da se setim prvog čitanja. Međutim, moja majka se sjeća da mi je, kad sam imao nekih sedam-osam godina, u ruke palo jedno maloljetničko izdanje Ilijada y Odiseja da je za čitaoce starije od mene i da sam poslao za vikend. Pošto nisu mislili da sam razumio priču, dali su mi mali test i bili su prilično iznenađeni kada su otkrili da jesam.
Što se tiče moja prva priča fikcija, imam jednu anegdotu iz moje dvanaestogodišnje i moj profesor jezika i književnosti —Isabel de Ancos prema kojoj čuvam veliku ljubav i zahvalnost — poslala je esej na slobodnu temu. Napisao sam priču od duhova da je, po njegovom mišljenju, mislio da ga je odnekud prepisao. Iz tog razloga me je naterao da napišem još jednu tokom časa i, kada ju je pročitao, rekao mi je: "Bićeš pisac." Trebalo mi je trideset godina da ga slušam, ali jesam.
- ZA: Glavni pisac? Možete odabrati više od jednog i iz svih razdoblja.
JB: Težak izbor. Borhes je rekao da bi se drugi mogli hvaliti knjigama koje su napisali, što je on uradio o onima koje je pročitao i ja mislim potpuno isto. Lista bi bila beskonačna, ali među mojim omiljenima bih izdvojila Robert Graves, Umberto Eco, Mario Vargas Llosa, Javier Cercas, Margarite Yourcenar, Manuel Vazquez Montalban...
- ZA: Kojeg biste lika u knjizi voljeli upoznati i stvoriti?
JB: Pa, nastavljamo sa listom iz prethodnog pitanja, Fra William od Baskervillea de Ime ruže; a Urania de Jarac; to the Rafael Sanchez Mazas de Vojnici Salamine; to the Adriano de Sjećanja na Hadriana oa Pepe Carvalho de Tetovaža. Na primjer.
- AL: Ima li neke manije ili posebne navike pri pisanju ili čitanju?
JB: Zapravo ne. Nakon godina u redakcijama komunikacijskih medija koji nisu posebno mirno mjesto za pisanje, Navikla sam da se izolujem skoro svuda. I meni se isto dešava kada čitam, pa, osim pod vodom, mislim da mogu i jedno i drugo svuda.
- ZA: A vaše omiljeno mjesto i vrijeme za to?
JB: U osnovi. isto. Osim što sam pisac, ja sam i dalje novinar, tako da je vrijeme koje mogu posvetiti književnosti ograničeno, pa sam se i navikla da iskoristim slobodno vrijeme za to.
- ZA: Postoje li drugi žanrovi koji vam se sviđaju?
JB: Da, ja sam obožavatelj knjiga priča i politički eseji.
- ZA: Šta sad čitaš? A pisanje?
JB: Uvek čitam dve ili tri knjige istovremeno. trenutno sam sa Bez duše, u Sebastian Roa e priče iz Rima, Enric Gonzalez. Što se tiče ovoga što pišem, imam u rukama prilično veliki projekat Trenutno ne mogu ništa reći o tome.
- ZA: Šta mislite o izdavačkoj sceni?
JB: Pa, kao i uvek. Sa lošim zdravljem gvožđa jer Španija je zemlja koja ne čita u poređenju sa ostatkom civilizovanog sveta.
- AL: Je li vam trenutak krize koji doživljavamo težak ili ćete moći zadržati nešto pozitivno za buduće priče?
JB: Sve utiče. Mi pisci nismo bića koja žive u kavezima od slonovače nesvjesni onoga što ih okružuje. Takođe, u mom slučaju, moj status novinara me čini trenutnim narkomanom sa kojim, nužno, sve to utiče na moje priče. Međutim, ono što će se konačno pojaviti u romanu ili priči je nešto što ne mogu predvidjeti.